TL PreporuciBanner 670x90 Animated 15.02

Dugačka sijenka bijeljinskog aprila: O tome se malo govori, a mnogo ćuti

  • Objavljeno u BiH
Dugačka sijenka bijeljinskog aprila: O tome se malo govori, a mnogo ćuti

Nema ničeg bednijeg od slabih i vlažnih zima u ovom ravničarskom kraju. Onih dugih i bednih zima punih kiše i bljuzgavice koje prespavaju novogodišnje večeri i pola januara pa se onda probude i vuku se ceo februar i mart, bez ijednog zračka sunca. Drveće postane trulo i ofucano, ulice tamne i sive, a ljudi tromi i bezvoljni, pa se zavuku u dnevne sobe i uvijeni u ćebad mrzovoljno ispijaju kafu i osluškuju hladnu kišu kako svira po limu na prozorima. A deca uzbuđeno i sa nadom dozivaju proleće, čekaju da dođe april, čekaju tog viteza sunca i cveća da ih oslobodi od sumornog zimskog sveta vlage, hladnoće i smoga.

Do sada ih nikada nije izneverio; uvek stigne, nekad ranije nekad kasnije, i donese darove: osvetli i zagreje ulice, ukrasi drveće i avlije lišćem i cvećem, šala i šega se usele u grad. April nikada ne traje dugo: brzo se izgubi u plavom nebu i proleće samo što je došlo pretvori se u leto; vrelo, sembersko leto, bez tračka vetra i osetnog kraja.

Bijeljina (FOTO: Miloš Đurić / commons.wikimedia.org) 

Međutim, april ima i svoje drugo značenje. Istorija ovog grada je velika, i ona pamti mnogo aprila. I verovatno je svaki od njih je takav: brz, prevrtljiv, nestašan, pojavi se, napravi džumbus pa nestane. U Bijeljini odrastam već 15 godina i svaki april kojeg se sećam bio je takav. Ipak, stariji građani Bijeljine nisu veliki ljubitelji aprila. Neki ga ne vide, nekima unosi nelagodu, neki ga ne vole, a neki ga i mrze. Ja polako odrastam, čitam i sazrevam. Sve bolje i bolje shvatam svet oko sebe i uviđam širu sliku onoga što me okružuje. Preloman trenutak u odrastanju svih mojih vršnjaka jeste onaj kada shvate da žive u Bosni i Hercegovini. Tada nestaju mnogi njihovi snovi. Pa tako i oni o aprilu. Generalno, u Bosni i Hercegovini april ne nosi samo sunce i cveće. Sa aprilom naviru mnoga sećanja. Sećanja koja i dalje progone ovu prokletu zemlju.

U Bijeljini se o tome malo govori, a mnogo ćuti, svi znaju šta se dogodilo tog najpoznatijeg i najzloglasnijeg aprila. Zna Evropa, zna Amerika, zna Hag, zna ceo svet, još su onda saznali. Bile su vesti, bile su slike, onaj Amerikanac, Haviv se prezivao. Onaj čovek, i ona žena, onaj Albanac u zelenoj trenerci. Uniforme, ljudi, puške, krv, asfalt. Nigde april ne izgleda jadnije kao na bledim snimcima novosadske televizije koji prikazuju bijeljinske ulice kobnog aprila ’92. Dok su medijske fanfare brujale o žestokim okršajima između “srpskih dobrovoljaca” i “muslimanskih ekstremista”, ulice grada bile su potpuno prazne. Jedini koji su imali oružije bili su ljudi u šarenim uniformama i sa crnim kapama na glavama. To su bili pripadnici Srpske dobrovoljačke garde, agenti srbijanske Državne bezbednosti poznatiji kao “arkanovci”, a navodne borbe bile su eufemizam za njihov prljavi posao. Plodovi te “borbe” bili su 78 mrtvih civila. Brzo, kratko, i na kraju nikom ništa. Kao i svaki april do tada. Ali za ovaj grad i zemlju, oni aprili posle nikada neće biti isti.

Prolećna noć se polako spušta nad gradom. Blaga svežina se hvata u sumrak, podsećajući na to da je zima tek prošla. To ne sprečava ovdašnju omladinu da izmili na ulice. Pesma, smeh, graja – kolone mladih lagano se okupljaju. Žurim kroz ulicu Dimtrija Tucovića, duboko zamišljen. Jedna od lepših i širih ulica u tom delu grada koji se nekada zvao Selimovići. Danas se tako zove veliko mezarje koje dominira tom ulicom. Zelena metalna ograda čuva prostranu poljanu između redova stambenih zgradam, prošaranu mermerom.

Na ulasku stoji tabla: “Šehidsko mezarje Lipić-Selimović”. U moru nasumično poredanih mezara najviše bodu oči oni isti, jedanki, izgrađeni u pravilnim redovima. U mraku visoki beli nišani liče na sablasne duhove. Na svakom je urezana zelena ruža. Ispod svake od njih isto prezime: Bišanović. Četvoro. Majka Bisera, sestre Nermina i Mirsada i unuk Damir. Svi su redom pobijeni, u njhovom stanu, aprila ’92. Radmila Novaković, stanarka u njihovom stanu, takođe je nastradala. Arkanovci nisu imali vremena da joj utvrde nacionalnost. Gde li su sada Bišanovići i Radmila, da li su stigli da se oproste, da li se još viđaju i da li je to u raju ili dženetu samo Bog zna.

Na umrlici piše da su stradali prirodnom smrću. Alibi za zločince. Ako se išta izgradilo u Bijeljni za vreme rata, onda je to bilo to mezarje. Bišanovići nisu sami; kao ni Šabanovići, Malagići, Sarajlići, Sejmenovići, Isići. Bijeljina nije sama; posle nje išli su Zvornik, Bratunac, Višegrad, Foča, Prijedor, Sanski most, i na kraju Srebrenica. Bijeljinski april postao je bosanski april; ta će godina progutati gomile ljudskih života. Pa tek sledeća, i sledeća. Čak ni u Bijeljini, tom najmirnijem gradu, aprilsko “oslobođenje” nije bilo dovoljno. Oslobađana je svake noći kroz četiri godine rata. April nije obasjano Semberiju toplinom i srećom; ona glupa blatnjava zima progutala je i proleće i leto, sve do jeseni, i semptembarskog masakra 22 civila u Balatunu. Najmlađi od njih: Amir, Alma i Selma: imali su 6, 10 i 12 godina. Više od 250 ubijenih civila, pet uništenih džamija, 35 000 proteranih i logor Batković – iznad svega toga, kao zeleni pokrov na tabutu, kao jezivi simbol lebdi mnogima omrzao miris aprila.

U Bosni i Hercegovini već 24 godine vlada kakav-takav mir. Po Bijeljini se više ne puca. Bar ne tako često. Novi aprili stižu, i još dugo će stizati. Novi aprili nose nove ljude, nove mirise, nove priče, nove pobede. Rastu nove generacija Bijeljinaca, dečaka i devojčica, košarkaša i fudbalera, gimnazijalaca i tehničara, doseljenika i starosedelaca, muslimana i pravoslavaca. Rastu oni koji se ne sećaju strašnog aprila ’92. Ni onoga pre, ni onoga posle. Oni april znaju samo po proleću, po cveću, fontanama i devojkama. Poneko od njih, zagriženi navijač, pomenuće nekog ratnog komadanta, neko će pričati o avanturama njegovog oca, ali vreme će teći napred. Sudovi u Bijeljini, Banjaluci i Sarajevu čuvaju predmete u ladicama, i oni koji su onog aprila pod oružijem i uniformom išli kroz Bijeljnu sledećim aprilima hodaće kao slobodni ljudi koji o ratu ništa ne znaju. Aprilske i mnoge druge žrtve niko neće pominjati. Suživot će, kako-tako, funkcionosati. U čemu je tu problem, pitate se?

Problem je u tome, dragi moji, što se ne možemo okrenuti budućnosti ako prethodno sa prošlošću ne raščistimo. Nove generacije odrastaju: potomci onih koji su ubijeni danas sede u klupama pored potomaka onih koji su bili sa zločincima ili su stajali po strani. Mi ne smemo dozvoliti da Bijeljina i Bijeljnici budu taoci vlastite prošlosti. Zločini nikada ne zastarevaju, niti se zaboravljaju. Neki novi klinci žure na taksi ili u školu kraj mezarja u Selimovićima, pa će jednom kada se suoče sa istinom o ratnim dešavanjima kada dođu kući pitati: “Tata, a gde si ti bio u aprilu ’92?”.

Moramo prekinuti začarani krug ćutanja i sakrivanja kostura u ormaru. Ako želimo da sačuvamo naš obraz i obraz našeg grada, moramo govoriti otvoreno i bez straha. Moramo u javnost izneti istinu o stradanju naših komšija, jer ti zločini imaju i svoje naredbodavce i izvršioce. Samo tako možemo prekinuti ogavnu zimu hladnoće i mraka koja nije prestala sa onim krvavim aprilom. Tek tada će ovim gradom prodisati mirisi proleće i leta za kojim ova zemlja posle godina rata, bede i siromaštva očajnički vapi. To je pitanje časti. Čekanje, oklevanje i svaki drugi izgovor predstavlja ponovno ubistvo Bišanovića, Radmile, Selme, Alme i Amira.

Tekst je objavljen na portalu mreza-mira, a prenosimo ga uz dozvolu autora. 

Lupiga.Com

Medij

senoworks