Logo
Printaj ovu stranu

Vuk Drašković za Blic: "Nisam znao da se albanski civili ubijaju, a leševi tajno voze u Srbiju"

Vuk Drašković za Blic: "Nisam znao da se albanski civili ubijaju, a leševi tajno voze u Srbiju"

Vuk Drašković je svedok iz prve ruke događaja od pre dve decenije. Bombardovanje ga je zateklo na mestu potpredsednika Savezne vlade zaduženog za spoljne poslove.

Iz Vlade u kojoj je proveo tri meseca izbačen je krajem aprila, kada se založio za prekid rata. Ipak, proveo je dovoljno da proceni da li je sve moralo ispasti onako kako je bilo.

Kad se vratite u to vreme, šta vam prvo pada na pamet?

 

- Mnogo šta mi pada na pamet, ali svako prisećanje pritiska osećanje uzaludnosti i tragike. Bombardovanja nije moralo biti, niti je Kosovo moralo biti izgubljeno. Prisećam se, evo, 16. januara 1999, kad je Slobodan Milošević zatražio od mene da SPO uđe u saveznu vladu i pomogne da Srbija izbegne bombe i zadrži Kosovo. Pristao sam. Da li sam smeo da odbijem? Ni danas to ne znam.

Šta vam je rekao?

- Rekao je da je odbrana Srbije iznad njegove mržnje prema meni. Da ja, kao najveći protivnik i njega i režima, imam veliki ugled na Zapadu i da traži da pomognem u odbrani države, da i meni Srbija bude preča od moje mržnje prema njemu. Imam i pravo da odbijem, ali će on, ako to odlučim, saopštiti javnosti da sam odbio da pomognem državi. To i jeste i nije bila ucena. Jeste, jer je bila pretnja. Nije, jer sam i ja verovao da, budem li imao odrešene ruke, mogu da pomognem.

 

Šta nikad nećete zaboraviti?

- Upravo jedan dramatični razgovor sa Miloševićem 19. februara, mesec dana po ulasku SPO u Saveznu vladu, i jednu sednicu Vlade usred bombardovanja. Po snežnoj oluji doleteo sam iz Pariza i preklinjao Miloševića da dozvoli tadašnjem predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću, šefu našeg pregovaračkog tima u Rambujeu, da potpiše sporazum koji su bili usaglasili Kristofer Hil, u ime SAD, Boris Majorski, u ime Rusije, i Volfgang Petrič, u ime EU. Ponuđena je bila suštinska i trajna autonomija Kosova u granicama Srbije, bez prava Albanaca na referendum, ostanak na Kosovu dve hiljade naših vojnika - graničara i tri hiljade policajaca, a u izgledu su bila i dva paralelna pravna sistema, za Srbe i za Albance. Traženo je da dozvolimo da NATO uđe na Kosovo, razoruža UČK, i ostane dok sporazum ne zaživi. Milošević je lupio pesnicom o sto i viknuo: "Ne, nikad strana čizma neće na naše Kosovo!"

Kako ste reagovali?

- Skamenjeno. Rekao sam: "Nikada nam se više neće ukazati ovakva prilika. Ako odbijemo, bićemo bombardovani!" Odmahnuo je rukom i, smirenije odgovorio: "Nemate vi diplomatskog iskustva. Ako ovo odbijemo, Zapad će popustiti i dati sve što tražimo. Ako nas budu bombardovali, moraće da prestanu i opet ćemo dobiti sve."

 

A ta sednica Savezne vlade iz vremena bombardovanja?

- Premijer Momir Bulatović predložio je da donesemo odluku da Vojska zauzme TV Crne Gore i razoruža crnogorsku policiju! Poglednuo je u sat na svojoj ruci i rekao da se eskadrila NATO aviona približava Beogradu i da će, moguće, zgrada Vlade biti bombardovana, pa da, hitno, bez ikakve rasprave, usvojimo to što je zatraženo. Usprotivio sam se i rekao da je bolje da svi izginemo nego da odobrimo taj zločin. Pozvao sam se na pravo opstrukcije i zapretio da ću govoriti tri sata, tri dana, ali glasanja neće biti. Bulatović je prekinuo sednicu.

Bili ste u tom trenutku potpredsednik Vlade zadužen za spoljne poslove SR Jugoslavije. Šta ste sa te pozicije mogli da uradite?

- Ništa nisam mogao da učinim, jer je, čim je SPO uvukao u Vladu, Milošević pogazio sve što je bio obećao. Ponuđeni sporazum u Rambujeu, koji je on odbio, dobrim delom sam isposlovao u razgovorima sa šefovima francuske i britanske diplomatije, Vedrinom i Kukom, ruskim ministrom Ivanovim, italijanskim ministrom Dinijem, sa Petričem, Hilom... Milošević i njegova supruga izabrali su bombe. Sutradan po početku bombardovanja, tražili su i da Savezna vlada uvede smrtnu kaznu i da se osnivaju preki ratni sudovi za protivnike režima. Hteli su da im NATO bombe budu kišobran za unutrašnji rat u Srbiji. Usprotivio sam se i, javno, zapretio da će SPO izaći iz Vlade i pozvati narod na otpor i demonstracije. Odustali su od smrtne kazne i prekih sudova, ali ne i od namere da likvidiraju protivnike. Među prvim žrtvama bio je Slavko Ćuruvija.

Kako ste reagovali na vest da je Slavko ubijen?

- Tada slobodnoj televiziji Studio B dao sam izjavu da je Ćuruvijino ubistvo državni terorizam, a sutradan sam to, u lice, rekao i Miloševiću i zatražio hapšenje izvršilaca i naredbodavaca zločina. Izvukao je neki papir i počeo da naglas čita: "Novinari, kao vaš bivši kolega, zameram vam na strahu i ćutanju, pozivam vas na pobunu protiv unutrašnje agresije...". Upitao je: "Da li je ovo vaša izjava?" Da, rekao sam. Ništa nije odgovorio. Razgovor je završen.

Ubrzo ste izbačeni iz Vlade?

- Krajem aprila, u direktnom televizijskom razgovoru sa Draganom Kojadinovićem, glavnim urednikom Studija B, prešao sam preko svih "crvenih linija". Tražio sam prekid rata sa NATO alijansom i odbacivanje novog i sumanutog ratnog cilja, koji više nije bio odbrana Kosova nego odbrana "naprednog čovečanstva" od imperijalističkog Zapada. Dva dana kasnije, bez ikakvog obrazloženja, izdato je saopštenje o mojoj smeni. U Saveznoj vladi bio sam samo tri meseca.

Šta ste vi o tom periodu i ratu saznali kasnije a da to u to vreme niste znali?

- Nisam znao da se albanski civili ubijaju, a leševi tajno voze u Srbiju i tajno sahranjuju na poligonima policije u Beogradu, u rekama i jezerima.

Mnogi misle kako bi rat sigurno bio izbegnut da je potpisan sporazum. Šta vi mislite?

- To je nesporno. Da je Milošević prihvatio prvu verziju ponuđenog sporazuma, o kojoj sam govorio, Albanci bi sporazum odbili i bili lomljeni od Zapada sve dok ne popuste. Pošto Milošević odbija, Madlen Olbrajt besna stiže u Pariz, pa dobijamo predlog nepovoljniji po nas, ali i dalje prihvatljiviji od bombi i gubitka Kosova. Milošević kaže "ne", ali i Hašim Tači kaže "ne". Albanci će popustiti. Njima su bombe po Srbiji odgovarale i nisu hteli da budu smetnja bombardovanju. Ričard Holbruk dolazi u Beograd i nudi Miloševiću pisane garancije da će Kosovo ostati u Srbiji. On i to odbija. Holbruk pita: "Znate li šta sledi?". Milošević, hladnokrvno: "Znam, slede NATO bombe!"

Milošević je u Rambuje poslao trećerazrednu delegaciju. Zašto?

- On nije hteo sporazum, samo je glumio da ga hoće. Zato je u Rambuje poslao pregovarače bez imena i prezimena, bez ikakvog znanja i iskustva. Poslao je kavgadžije i po jednog kosovskog Albanca i Aškaliju, čak i Egipćanina. Samo je Milan Milutinović bio razuman i kvalifikovan za pregovore, ali ništa nije smeo da kaže i prihvati bez odobrenja Miloševića.

Da je sporazum potpisan, kakva bi bila sudbina Kosova danas?

- Jedno je sigurno. NATO bombardovanja ne bi bilo. I verovatno bi Kosovo danas imalo status iznad autonomije, ali ne i status nezavisne države.

Vest iz Haga

- U rezidenciji grčkog ambasadora razgovarao sam 26. maja sa bivšim grčkim premijerom Micotakisom. Zazvoni mu telefon. "Kćerka Dora mi javlja da je haška tužiteljka Luiz Arbur podigla optužnicu protiv Miloševića." Upita šta mislim o tome. "Mislim da je moja glava na panju!" Miloševićevu strast za ubijanjem političkih protivnika do sada je kočio strah od reakcije Zapada i Jeljcinove Rusije. Haška optužnica će ga pretvoriti u zver koja se više ničim neće moći ni zaplašiti ni podmititi. Ja sam mu glavni protivnik i glavna meta. "Plašim se da ste u pravu", rekao je i ponudio mi da se sklonim u Grčku. Nisam prihvatio.

RANKO PIVLJANIN

BLIC.RS

Copyright © 2015. BH Magazin Developed by Senoworks Ent. All Rights Reserved.