TL PreporuciBanner 670x90 Animated 15.02

Čolović: Nasilno nam nameću naciju i veru kao svetinje

  • Objavljeno u Region
Istaknuto Čolović: Nasilno nam nameću naciju i veru kao svetinje

Ne treba zaboraviti da je nacionalizam ideologija elite i da je on u izvornom obliku daleko od naroda. A populizam je, barem kod nas, strategija kojom se narod ubeđuje da vitalno zavisi od identiteta, da ima da bude srećan da ga vlast ne hrani hlebom nego identitetom.

Ivan Čolović
Foto: Jovica Drobnjak

Piše: Bojan Munjin za Portal novosti

Ivanom Čolovićem, poznatim antropologom i autorom nedavno objavljene knjige ‘Smrt na Kosovu polju’, razgovaramo o suvremenim političkim mitovima, ‘nebeskoj Srbiji’, Aleksandru Vučiću i šansama modernizacije političkog života na Balkanu. Čolović će sudjelovati na tribini koja će se održati u utorak, 13. lipnja u HND-u s početkom u 20 sati.

Jedan od vaših ključnih termina vezanih uz političku kulturu je ‘teror identiteta’: kako se on manifestira danas, kada svjedočimo porastu populizma ne samo na Balkanu nego i u čitavom svijetu?

Koliko vidim, još smo na udaru tog terora, odnosno nasilnog nametanja nacionalnog i verskog identiteta kao svetinje kojoj se svi imaju bespogovorno klanjati. U ime te svetinje se i danas kod nas, kao i u mnogim drugim zemljama, vlada ljudima, onime šta misle i u šta veruju, a bogami i onime šta imaju. I populizam je, barem kod nas, strategija kojom se narod ubeđuje da vitalno zavisi od identiteta, da ima da bude srećan da ga vlast ne hrani hlebom nego identitetom. Drugim rečima, naš današnji, postkomunistički populizam zapravo je masovni nacionalizam, nacionalizam za narod.

Ne bih hteo da osuđujem glasače u Srbiji, zato šta ovde još nismo osetili blagodeti stvarne demokratije, nepoverljivi smo prema njoj i uzdamo se u jake ljude, kao što su bili Pašić, Tito, Milošević…

Ne treba zaboraviti da je nacionalizam ideologija elite i da je on u izvornom obliku daleko od naroda. Sada i narod svaki dan sluša njemu prilagođenu bajku o identitetu, saznaje da je on njen tvorac i da je ta bajka narodna književnost. Uostalom, to važi i za druge ideologije, pa i za komunizam. Ali mi sada nemamo komunistički populizam, nego samo nešto malo elitnog komunizma, onog koji ispovedaju npr. male grupe studenata.

S druge strane rasprostranjeno je mišljenje kako živimo u postideološkom vremenu, u kojem se brišu granice između kultura, naroda i država. Kako u tome odvojiti istinske vrijednosti od jeftinih proizvoda masovne i globalne kulture?

Ne znam da li je postideološko vreme igde nastupilo, ne mogu da zamislim politiku bez ideološke podloge. Moguće je da se ta podloga menja, da danas nije vidljiva i eksplicitna, ali u svakom slučaju mi u ovom delu sveta još nismo u tom postideološkom vremenu. Kad govorimo o globalnoj kulturi, nisam pristalica teorije da ona ne neguje istinske vrednosti. Štaviše, imam utisak da u globalnom ili transnacionalnom kulturnom prostoru nastaju dela vrhunskog kvaliteta.

Lažne nevladine organizacije

Koliko je danas – uz dominaciju drugačijih, jeftinijih i bržih oblika komunikacije i masovne zabave – moguć ‘pravovaljan’ pristup znanju, kulturi i umjetnosti?

Vrednosti klasične i moderne kulture ne moraju da budu ugrožene razvojem tehnologija, naprotiv, mogu da dobiju novu potvrdu, novu publiku i novo mesto u svetu. Nedavno sam čitao Murakamijev roman ‘Kafka na obali mora’ u kome se pominju neka Betovenova i Hajdnova dela. Kad sam na Jutjubu potražio ta dela, našao sam komentare onih koji su to isto uradili, među njima i mnoge koje je takođe potaknuo Murakami. Dakle želju da slušate neko klasično muzičko delo može da vam pobudi jedan globalno popularan japanski pisac, a najbrže i najlakše ćete da je zadovoljite putem interneta.

Vučić je rekao da želi da se oslobodi mitskog pristupa Kosovu i o njemu pokrene dijalog bez predrasuda. No odmah je dodao da taj dijalog mora da ostane u okviru Ustava, a u Ustavu stoji famozna preambula da je Kosovo neotuđivi deo Srbije

Danas je participacija građana na mnogim nivoima dovedena u pitanje: socijalnu ili političku mobilizaciju vode direktori kompanija, poslodavci i političari koji samo menadžeriraju odnose između javnih poslova i kapitala. Kako se snaći u nečemu što Boris Buden naziva civilizacijskom apatijom?

Da, rasprostranjeno je mišljenje da politika nije za fine ljude, da pojedinac, pogotovo pošten čovek, ne može tu ništa da promeni. Ipak, ne bih potcenjivao ono šta se radi u civilnom društvu. To, sudeći prema primerima u Srbiji i Hrvatskoj, ne potcenjuju ni partije na vlasti. To se vidi i po tome šta vlasti te dve zemlje potiču stvaranje lažnih nevladinih organizacija, u nameri da pokažu kako je civilni sektor podeljen. I, pre svega, da bi zadatak ometanja akcija civilnog sektora i raznih manifestacija građanskog otpora mogle da povere takvim lažnim nevladinim organizacijama, a ne policiji i vojsci. Inače, civilizacijska apatija nije neka nova pojava. Podsetili ste me na Židovu sotiju ‘Močvare’, u kojoj je glavna tema ta vrsta apatije, na šta ukazuje i njezin naslov, a koja je objavljena krajem 19. veka kao ironična slika apatičnog i apolitičnog francuskog društva tog vremena.

Čini se posvuda da su šanse humanističke, građanske i tolerantne ljevice manje nego ikada. Možete li zamisliti obnovu takvih vrijednosti u dogledno vrijeme, kroz npr. dvadeset godina?

Slažem se, ni ja se ne bih kladio da ćemo uskoro imati takvu obnovu. Ali mogu da zamislim da će se tako nešto ipak dogoditi za dve decenije i želim da se to dogodi, mada ću ja tada verovatno biti sprečen da to proslavim sa vama mlađima.

Kako objašnjavate snažnu podršku što je na izborima u Srbiji dobiva Aleksandar Vučić i njegova partija? I gdje je ta zemlja na današnjoj skali društvene i političke stvarnosti?

Zahvaljujući svakodnevnom pojavljivanju u medijima, Vučić je uspeo da uveri veliki broj ljudi da je on najjači u Srbiji jer je pokazao da je sva vlast u njegovim rukama. Nema na vidiku nikoga ko bi mogao da bude tako jak: njegovi glavni konkurenti se i ne trude predstaviti sebe kao osobe sposobne da uzmu svu vlast, oni koji će državom upravljati kao strogi razredni starešina. Nude podelu vlasti, demokratiju, departizaciju i slične stvari, a publika to tumači kao znak slabosti. Ne bih hteo da osuđujem glasače u Srbiji, zato šta ovde još nismo osetili blagodeti stvarne demokratije, nepoverljivi smo prema njoj i uzdamo se u jake ljude, kao što su bili PašićTitoMilošević

Kako kulturološki objašnjavate potonuće demokratsko-lijeve opcije u Srbiji, koja je bila na vlasti i vrlo prisutna u stvarnosti od 5. oktobra 2000. do izbora 2012., odnosno dolaska SNS-a na čelo države?

Vreme od 5. oktobra do dolaska SNS-a na vlast podelio bih na dva perioda. Prvi je onaj u kome je započeo program izgradnje demokratske, građanske Srbije i koji je završio ubistvom Zorana Đinđića, a drugi onaj u kome su njegovi naslednici počeli da se približavaju Miloševićevim naslednicima, uveravajući nas da je i njima mesto na političkoj sceni demokratske Srbije. Ali nisu bili zadovoljni bilo kojim mestom, nego su se vratili na ono koje su i pre imali – glavno. Kao šta je poznato, nisu se ustručavali da od Đinđićevih naslednika preuzmu takozvanu evropsku agendu, shvatili su da ih ona ne sprečava da nastave Miloševićevu politiku prema Kosovu i da se još više približe Rusiji, zemlji koja je dala utočište nekima od najvažniji ljudi njegovog režima, uključujući mu i ženu, tvorca zloglasnog JUL-a.

Gazimestan se preselio u Bosnu

Vaša najnovija knjiga ‘Smrt na Kosovu polju’ bavi se, kako navodite u predgovoru, ideološkim i političkim funkcijama sjećanja na Kosovsku bitku: kakva je ideološka i politička interpretacija te bitke u današnjoj Srbiji?

Tu je došlo do nekih promena u odnosu na vreme kad je Milošević, kao i srpski političari u Bosni, Hrvatskoj i Crnoj Gori, upotrebljavao sećanje na Kosovsku bitku ili, tačnije, na tom sećanju izgrađen politički mit, u svrhe svoje političke i ratne propagande. Posle izgubljenog rata na Kosovu 1999. godine došlo je do pada vrednosti kosovskog mita na političkom tržištu. Neki političari su pokušali da to stanje poprave i da taj mit održe u političkom životu. Jedan od poteza da se to postigne bila je odluka političkog vrha Srbije i Republike Srpske da se najveća proslava Vidovdana održi 28. juna 2014. u Višegradu, odnosno u spomeničkom kompleksu koji je napravio Emir Kusturica i nazvao ga Andrićgradom. Tako se, kako sam u knjizi napisao, Gazimestan preselio u Bosnu.

Često se spominje i termin ‘nebeske Srbije’, jednog od simbola kosovskog mita?

Najveću promenu poslednjih godina predstavlja to šta se neki političari, i to najvažniji, deklarativno odriču kosovskog mita i ‘nebeske Srbije’. Tako je Ivica Dačić 2013. govorio da je njegova vlada dobila mandat da radi za zemaljsku, a ne za nebesku Srbiju. Pre neki dan to je ponovio i Vučić. Rekao je da želi da se oslobodi mitskog pristupa Kosovu i o njemu pokrene dijalog bez predrasuda. Međutim, da ga ne treba ozbiljno shvatiti govori i to šta je odmah dodao da taj demitologizovani dijalog mora da ostane u okviru Ustava, a u Ustavu stoji famozna preambula da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, za šta osnove postoje samo u mitu. Takođe, u tekstu zakletve koju je položio kao novi predsednik Srbije stoji da mu je prva obaveza da čuva Kosovo u sastavu Srbije. Kako je to moguće bez mitskog pristupa, ostaje da se vidi.

Često u svojim knjigama podvrgavate kritičkoj analizi nacionalizam, uskogrudnost i primitivnu svijest. Postoji li i nešto što bi se moglo nazvati pozitivnim mitom?

O tome se odavno vode razgovori među proučavaocima političkih mitova. Jedni, koje običnom zovemo funkcionalistima, misle da su mitovi neodvojivi od politike, da nema politike bez mitova i da oni mogu da budu u službi i demokratske i liberalne politike. Drugi, čija je pozicija meni bliža, misle da oslanjanje na mitove isključuje kritičku svest i slobodu izbora, da prihvatanje mitova nije stvar slobodne volje, nego nametanja pod pretnjom sankcija.

Što bi bila alternativa inzistiranju na nacionalnom identitetu, koji je i danas u Srbiji motivacijski faktor osjećanja i djelovanja širokih slojeva stanovništva? Drugim riječima, na koji je način moguće obnoviti pozitivan ljudski kapital i društvo u cjelini?

Bliska mi je ideja da je alternativa društvu zamišljenom kao identitetska zajednica, odnosno neka vrsta etničkoga kolektiva, organskog ili duhovnog, politička zajednica koju u životu održava međusobna solidarnost njenih građana i poštovanje zakona, ono šta su idejni tvorci takvih kolektiva zvali društvenim ugovorom. Za Srbiju koja će ići putem te alternative zalagali su se mnogi intelektualci i političari u prošlosti, ali ona je do danas ostala samo alternativa, neiskorišćeni kapital i neiskorišćena šansa.

Vaša Biblioteka XX vek vrijedno istrajava, unatoč mnogim i prošlim i aktualnim iskušenjima i nedaćama. Kad se podvuče crta ispod 46-godišnjeg postojanja, što smatrate najznačajnijim postignućima njezina djelovanja?

Za mene je najvažnije što je i posle nestanka Jugoslavije zadržala svoj transnacionalni karakter, odnosno zadržala autore i čitaoce na prostoru cele naše regije. Ona je i danas neka vrsta zajedničke postjugoslovenske radionice za proizvodnju znanja u društvenim i humanističkim naukama. To potvrđuje i naš katalog i pozivi iz kulturnih centara izvan Srbije da predstavimo pojedina izdanja ili celu biblioteku. Nedavno smo imali promociju u Brčkom, održanu na poziv Brčanskoga demokratskog foruma, kao i u Zagrebu, u sklopu četvrtog izdanja Kliofesta.

Marketing

 

  cinestarskola liderstvafotbhmbhmagazin