TL PreporuciBanner 670x90 Animated 15.02

Nova radnička klasa

  • Objavljeno u Svijet
Istaknuto Nova radnička klasa

Na časovima istorije često studentima dajem zadatak da – kako mi to stručno kažemo – „istorizuju“ sami sebe. Na površnom nivou, lako je prihvatiti ovaj fundamentalni uvid istorijske nauke: da ideologija koju zastupa pojedinac ne dolazi iz njega samog već je posledica mesta i vremena. Ali mnogo je lakše razumeti da ovo važi za nekog neznanca iz daleke prošlosti, nego prihvatiti da i naše ideje nisu proizvodi naše racionalnosti već društvenih procesa našeg vremena.

Dobar deo kritike mejnstrim novinara i političara koja dolazi sa levog centra svodiv je na ovaj problem. Lideri američke Demokratske partije i njihovi saradnici sebe doživljavaju kao usamljeni glas razuma u vremenu koje je izgubilo kompas. Oni ne shvataju da govore provincijalnim dijalektom institucionalnog formalizma i pristojnosti profesionalne srednje klase kasnog 20. veka – koji je danas mnogo manje razumljiv nego što je to bio devedesetih godina prošlog veka. Najnoviji poraz demokrate Džona Osofa na vanrednim izborima za mesto u kongresu u Džordžiji ilustruje tu dinamiku: demokrati uporno žele glasove iz predgrađa, a ignorišu ljude koji bi zapravo glasali za njih.

 

Ova partija ne odustaje od praznih floskula upućenih osiromašenom biračkom telu koje je izgubilo svaku nadu u institucionalni poredak stvari. Osofova kampanja se zasnivala na obećanju da neće objavljivati nepromišljene tvitove i izbegavanju rasprave o svom program. I on je kao glavnu prednost demokrata isticao razložnost za koju se ne nudi nijedan pravi dokaz. Priznajući svoj poraz na izborima za kongres, on je održao govor u Obaminom stilu. Bila je to još jedna potvrda neoliberalnog obrasca u kojem je politika samo igrokaz, a tržišta prava mesta moći. Demokrati uporno imitiraju političare iz TV serija.

Ova fantazija vezivanja Demokratske partije za biračko telo dobrostojećih umerenjaka u krajevima poput predgrađa Atlante (odakle je Osof) posledica je istorijskog zaborava. Demokratske elite su zaboravile odakle potiču i kako je to izgledalo kada je radnička klasa glasala za njih. Današnje demokratsko vođstvo i njegova strategija izdanak su procesa društvene transformacije koji se odigrao krajem 20. veka. Ali čini se da su oni blaženo nesvesni ovog istorijskog procesa i ne razumeju da su upali u klopku bez izlaza.

Demokrati su uvučeni u dinamiku koja razara partije levog centra širom severnog Atlantika. Ova dinamika, koja se ponekad naziva i pasokizacijom, po modelu urušavanja grčke socijalističke partije PASOK, dijagnostifikovana je od strane levičarskih teoretičara još pre nekoliko decenija. Kako su to objasnili politički naučnici Adam Prževorski i Džon Sprejg u svojoj knjizi iz 1986. Kamenje od papira, socijaldemokratske partije, izgrađene na pretpostavci da će radnička klasa postajati sve brojnija i dovesti ih na vlast, umesto toga su se suočile sa neočekivanom stagnacijom i opadanjem svog biračkog tela iz redova proletarijata. Jedini put ka izbornoj većini bio je u privlačenju delova srednje klase, ali je to zahtevalo razblaživanje partijskih programa, što je opet vodilo demoralizovanju i demobilisanju birača iz radničke klase. Ključni trenuci u ovom procesu su uspon Tonija Blera u Britaniji i napuštanje laburističke „IV klauzule“ – kojom se ova partija obavezivala na „društveno vlasništvo nad sredstvima proizvodnje“; Klintonovu reformu sistema socijalne pomoći; i Harcov plan za liberalizaciju tržišta rada pod nemačkim socijaldemokratima. Ovaj proces naveo je leve partije da se odvoje od svojih izvora podrške i budu saučesnici u njihovoj likvidaciji – ovo svakako važi za američke demokrate. Njihove kratkoročne pobede bile su moguće samo dok nisu postali jasni efekti njihove promenjene klasne vernosti.

 

Ovo je, naravno, bio istorijski proces koji je izbacio na vrh sadašnju generaciju demokratskih lidera. Nakon ogorčenih političkih borbi koje su se odvijale tokom osamdesetih – između Džimija Kartera i Tedija Kenedija, zatim između Gerija Harta, Voltera Mondejla i Džesija Džeksona i konačno između Džeksona i Majkla Dukakisa – pobedili su „novi“ demokrati u obliku Klintonove administracije. Dok je nekada bio običaj da svaki demokratski kandidat započne svoju kampanju na Kadilak skveru u Detroitu, partija se sada preorijentisala na mesta poput predgrađa Filadelfije, severnu Virdžiniju, „Istraživački trougao“ u Severnoj Karolini i velegradsku Tampu – džepove američke društvene geografije koji su obilovali privrednim granama sklonim glasanju za demokrate i glasačima iz profesionalne klase.

Ali priliv ovih glasača nije bio dovoljan da kompenzuje paralelnu demobilizaciju proleterske baze na koju su se demokrati nekada oslanjali. Ovaj efekat, koji se mogao videti već u padu demokratskih rezultata između 2008. i 2012, do 2016. je postao dramatičan. Osam godina provedenih na vlasti pokazalo je koliko je ova partija nezainteresovana da pomogne ljudima iz radničke klase. Radničke ušteđevine su zbrisane tokom Obaminih mandata; rasna diferencijacija u zaradama je porasla; cene zdravstvenog osiguranja, brige o deci i starima, cene obrazovanja i stanovanja drastično su porasle; broj ljudi u zatvorima je nastavio da raste; plate su stagnirale; sindikalno članstvo je nastavilo da opada. Na katastrofalni rezultat iz 2016. ne treba trošiti reči. Njujork tajms je izveštavajući iz Milvokija – grada čije je ime danas sinonim za rasnu segregaciju, policijsko nasilje i stambenu neizvesnost – citirao afro-američkog apstinenta: „On je rekao da nijedan predsednik tokom njegovog života nije uradio ništa da popravi živote crnih ljudi, uključujući i gospodina Obamu, za kojeg je dvaput glasao. ‘Trebalo je da znam šta će se desiti. Gore nam je nego što je bilo.’“

Pa ipak, kako smo još jednom videli u Džordžiji, demokrati nisu u stanju da se odmaknu sa ruba provalije na kojem su se našle. Zašto je to tako?

Kada mejnstrim demokrati i mandarini levog centra kažu „radnička klasa“, čini se da misle na iste one ljude na koje misli i Donald Tramp. Čak Šumer je neslavno otpisao izgubljene radničke glasove u južnoj Pensilvaniji u korist onih za koje je računao da će partija dobiti u predgrađima Filadelfije – očigledno zaboravljajući na pitanje izlaznosti u samoj Filadelfiji. U nedavno objavljenom tekstu u Slejtu, Jaša Munk – direktor Blerovog Instituta za globalnu promenu – napisao je da demokrati treba da se fokusiraju na „države u kojima pridobijanje bele radničke klase nije tako značajno koliko povećavanje izlaznosti među manjinama i pridobijanje umerenjaka iz predgrađa“. Primetite omašku: pretpostavlja se da nijedan program koji može pridobiti entitet poznat kao „bela radnička klasa“ neće moći da pridobije „manjine“ koje su u ovoj analizi povezane sa „umerenjacima iz predgrađa“. Da li je Munk ikada razgovarao sa nekim Amerikancem iz radničke klase, izuzev u svojstvu mušterije? Teško je zamisliti kako bi kategorije kojima operiše mogle da prežive takav susret. Američka radnička klasa je manje bela od ostatka američkog društva i po svim statistikama više levo po svojim političkim stavovima – i zbog rasnog i rodnog sastava, i zbog klasnih iskustava.

Opasnost sa kojom se trenutno suočavaju Demokratska partija i elitni liberalizam je u tome što nisu u stanju da pojme američku radničku klasu onakvom kakva ona uistinu jeste, već se umesto toga uporno obraćaju utvari od pre više decenija. Desničarski „kacigaš“ (hard-hat, radnici na građevinama i u opasnim i prljavim industrijama poput rudarstva, eksploatacije nafte itd. – prim. prev.), kao i večiti „reganovski“ demokrata – to su anahrone slike koje omogućavaju da se izbegne suočavanje sa pitanjima poput klasne nejednakosti. Sve dok ove izmaštane figure budu ono što se podrazumeva pod „radničkom klasom“, neće biti snage koja u političkom životu zastupa radničku klasu i proces razblaživanja programa i masovne demobilizacije će se nastaviti, sa sve katastrofalnijim posledicama.

Pitanje je u suštini istorijsko – kako razumemo društvene promene u poslednjih nekoliko decenija. Dok su demokrati pokušavali da pridobiju glasove fakultetski obrazovanih glasača iz predgrađa, odvijao se proces formiranja nove radničke klase. Ovaj društveni proces, još uvek u velikoj meri neprimećen od strane onih koji ga neposredno ne žive, tek treba da dobije svoj odjek u našoj političkoj kulturi. Ova radnička klasa još uvek nije ispiričala svoju priču. Ona je za profesionalce iz srednje klase još uvek u velikoj meri neotkriveni kontinent, populacija sa drevnom, ali ne i skorašnjom istorijom.

Svakako, uvek postoji dubinska distorzija koja ometa sposobnost radničke klase za samoreprezentaciju, tj. ometa njenu sposobnost da sebe učini vidljivom i čujnom u dotičnom trenutku. Ciklus kreativne destrukcije i neprekidno promenljivog pačvorka tržišta rada pojmove „rada“ i „radnika“ uporno čine zastarelima. Političke plime istorije radničke klase ostavljaju naplavine koje mogu trajati decenijama i duže. Kako je svojevremeno istakao istoričar E. P. Tompson, viktorijansko otkriće proletarijata je navelo generacije kasnijih socijalista da brkaju specifičnosti života 19-ovekovne radničke klase sa opštim pojmom klase.

Uverenje da potraga za „klasom“ vodi do „kacigaša“ brka konkretnu istorijsku manifestaciju – industrijsku radničku klasu – sa opštom kategorijom čiji se sastav stalno menja. Ali dok ideja nove radničke klase još uvek nije široko prihvaćena, njene specifične odlike su poznate. Možemo ih grubo svesti na – feminizaciju, rasnu diverzifikaciju i rastuću prekarizaciju: rad u oblasti pružanja nege, imigrantski rad, slabo plaćeni rad i ekonomiju tezgarenja. Postoji takođe i mnoštvo međusobno povezanih sila koje oblikuju život radničke klase izvan samog radnog mesta: policijski nadzor i kažnjavanje, stambena nesigurnost, zaduživanje, cene obrazovanja i teškoće brige za mlade, nesposobne, bolesne, zavisnike i stare. Od toga se može složiti kolaž zajedničkih iskustava, kao i potencijalni skup zajedničkih neprijatelja: stanodavac, kreditor, sudski izvršitelj, menadžer, policajac. Rasna i rodna nejednakost u izloženosti ovim silama je stvarna, ali delovi ovog iskustva koji su zajednički za sve jasno se uvećavaju iz godine u godinu, u tačkama preseka rase, roda i klase. Upravo ovo, rastuća zaliha zajedničkog iskustva, predstavlja proces „oblikovanja klase“.

Neoliberalizam je uništio staru radničku klasu, pritom transformišući Demokratsku partiju u svog saučesnika u ovom procesu. On je takođe suštinski reorganizovao iskustvo radničke klase. Kada sam prokomentarisao nešto u tom smislu na tviteru, istakao sam da socijalisti moraju da uče o novim oblicima nepravdi i frustracija umesto da se drže starih opštih mesta, i ukazao na nedovoljan broj zaposlenih, nezgode sa zaraženim iglama (needlesticks) i depresiju kao nove povode za sukob. Ispostavilo se da niko od mojih tviter pratilaca nije čuo za termin „needlesticks“ – slučajeve povreda oštrim instrumentima u bolnicama i staračkim domovima – uprkos činjenici da su ovakve povrede jedan od glavnih bezbednosnih rizika u najvećem sektoru tržišta rada. To je kao da nikada niste čuli za „crna (rudarska) pluća“.

Radnička klasa se raspadala i reformisala mnogo puta tokom istorije, i to će nastaviti da se dešava, donoseći nove probleme i mogućnosti na svakom novom skretanju. Sa svakim novim obrtajem ovog kruga otkrivamo materijalne osobine rekonstituisanog sveta radničke klase. Ovo je dinamika koja leži u osnovi novinarske tradicije koja potiče još od Engelsovog Položaja radničke klase u Engleskoj, i kojoj pripadaju Domaće ognjište Margaret Bajington, Džungla Aptona Sinklera, Put za Vigan Džordža Orvela, Druga Amerika Majkla Haringtona, kao i fotografije Džejkoba Risa i Dorotee Lange. Čini se da je knjiga Za sitne pare Barbare Erenrajh, napisana kao reakcija na klintonovsku politiku štednje, za sada najbolja hronika savremenog procesa društvene rekompozicije.

Ipak, kako bi nas podsetio E. P. Tompson, radnička klasa ispunjava sopstveni istorijski narativ. I mada je na levici već postalo opšte mesto tvrditi da revitalizacija klasne politike nije moguća bez jačanja sindikata, većeg broja štrajkova, većih previranja na radnom mestu, ne postoji nužan, 1-na-1 odnos između borbi na radnom mestu i političkih borbi. Kako je pokazala Tompsonova klasična studija Stvaranje engleske radničke klase izlazak na scenu prvog industrijskog proletarijata na svetu nije prethodio političkom sukobu, već se odvijao kroz ovaj sukob. „Radnička klasa se nije uzdigla poput sunca u unapred određeno vreme“, pisao je Tompson. „Ona je prisustvovala sopstvenom stvaranju“.

Dugotrajni socioekonomski proces kojim su proleteri isterani sa zemlje i okupljeni u čeličane, rudnike i fabrike nije bio sam po sebi ono što je britansku politiku tokom 19. veka podelilo duž klasnih linija. Zapravo su radnici kroz agitaciju za demokratiju u oligarhijskoj Engleskoj razvili popularnu politiku i naterali Vestminster da reaguje. Rastuća politička agitacija – za slobodu govora, pravo glasa i jakobinsku revoluciju – stvorila je elitnu svest nastajućeg proletarijata. Radnici su, ne pre ove borbe već kroz nju, uspeli da ustanove da je englesko društvo podeljeno duž klasnih linija i da oni, kao klasa, predstavljaju realno postojeću grupu koja ima puno toga zajedničkog, a pre svega – zajedničke neprijatelje. Postojanje radničke klase je u ovom smislu bilo proizvod radničkog pokreta, a ne obratno.

Nova radnička klasa današnjice neće nastati i prosto oživeti stare oblike organizovanja i kolektivnog delanja nasleđene iz posleratnog sindikalizma. Verovatno se jednog jutra nećemo probuditi i otkriti da je Međunarodni sindikat radnika u uslužnim delatnostima (SEIU) postao organ masovne radikalne politike. Na ovaj ili onaj način, radnici će ponovo osmisliti ili prevazići nasleđene oblike organizacije, ili u suprotnom nikada neće pronaći svoj glas. U svakom slučaju, ono što je Tompson pokazao jeste kako se ovaj proces pojavljivanja i otkrivanja uvek oslanja na postojeći repertoar političke prakse, starije običaje političke kulture i dugoročna očekivanja pravičnosti i pravde.

Dok se Trampova administracija priprema da satre ostatke sigurnosne mreže koju je prethodno obećavala da će zaštititi, moguće je da ćemo videti političko trvenje u delovima radničke klase koja će se naći na direktnom udaru: među ljudima koji vode brigu o bolesnima, starima, mladima i siromašnima. Ovo trvenje će možda zvučati čudno, a možda i poznato – najverovatnije oba istovremeno. Stoga u prvom trenutku možda nećemo prepoznati šta ono uistinu jeste: jedina snaga koja može okončati decenije povlačenja i obnoviti borbu za našu demokratiju. Profesionalci iz srednje klase bi za promenu mogli da umuknu i slušaju. Možda će, uz malo nagovaranja, poželeti i da nam se pridruže.

Autor je doktorand na odseku istorije na Jejlu. Ovaj tekst je izazavao burnu polemiku. Jedan od odgovora je napisao Majkl Kazin: “Demokratima treba nešto više od radničke klase”.

Gabriel Winant, Dissent, 27.06.2017.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 01.07.2017.

Marketing

 

  cinestarskola liderstvafotbhmbhmagazin