TL PreporuciBanner 670x90 Animated 15.02

Postkapitalizam – klik po klik

  • Objavljeno u Svijet
Istaknuto Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Prikaz knjiga: 1. Paul Mason, PostCapitalism: A Guide to Our Future / PostKapitalizam: vodič u našu budućnost, Allen Lane 2016; 2. Nick Srnicek i Alex Williams, Inventing the Future: Postcapitalism and a World without Work / Izmišljanje budućnosti: postkapitalizam i svet bez rada, Verso 2016.

U knjigama PostKapitalizam: vodič u našu budućnost Paula Masona i Izmišljanje budućnosti: postkapitalizam i svet bez rada Nicka Srniceka i Alexa Williamsa zagovaraju se stvari za koje smo verovali da su nestale sa levičarskog repertoara krajem 60-ih godina prošlog veka: tehnološki optimizam, futurizam, programi i zahtevi, umesto prostog dokumentovanja propadanja i protesta. Kao oznaka za ponuđenu alternativu, u obe knjige se koristi neobično neutralna kovanica „postkapitalizam“, a ne socijalizam, komunizam ili anarhizam, koji su za naše autore na ovaj ili onaj način kompromitovani.

Srnicek i Williams odbacuju praktično sve što je evropska i američka levica mislila i činila posle 1968, osim što donekle uvažavaju značaj polne i rasne intersekcionalnosti. Za njih problem nije u „politikama identiteta“ – koje neki levičari vide kao glavni razlog zašto je šezdesetih sve otišlo dođavola – već u odustajanju od ideje da je društvo s one strane kapitalizma moguće i neophodno. „Od najava novih svetova dokolice, preko komunizma sovjetske ere i afro-futurističkog slavljenja sintetične i dijasporične prirode crne kulture, do post-rodnih snova radikalnog feminizma“, pišu oni, „popularna imaginacija levice je gradila vizije društva neuporedivo superiornije od svega o čemu danas sanjamo“. To je izvor velike frustracije, jer se „čini da je ostvarenje tih snova bliže nego ikada“ zahvaljujući širenju automatizacije, zajedničkoj (komunalnoj) proizvodnji i distribuciji softvera sa otvorenim kodom, copyleftu (za razliku od copyrighta) koji ukida vlasništvo nad intelektualnom imovinom i mogućnostima koje otvara 3D štampa.

Srnicek i Williams su skrenuli pažnju na sebe 2013. „Manifestom za politiku akceleracionizma“ u kojem afirmišu „samoovladavanje“, tehnologiju i oslobađajući potencijal kapitalizma kada se ovaj natera da prekorači sopstvene granice. To je suvoparan i često neubedljiv teorijski melanž pun apokaliptičnog uzbuđenja koje priziva doba Vajmarske republike („Posle Hitlera, mi!“). Izmišljanje budućnosti je trezvenije štivo. Dok je manifest bio sračunato uvredljiv, autori se ovoga puta trude da pridobiju i preobrate čitaoca.

Mason je do postkapitalizma stigao posle duge novinarske karijere u kojoj je pisao o novim tehnologijama i ekonomiji, kao i kratke ljubavne afere sa trockizmom. Svoj „vodič u budućnost“ započinje na granici između Moldavije i ruskog satelita Pridnjestrovlja, mesta gde je, kako tvrdi, ljudima draža stabilnost diktature nego haos neoliberalizma. Reka Dnjestar je „geografska granica između kapitalizma slobodnog tržišta i sistema Vladimira Putina, kako god ga nazvali“ (autor ne objašnjava zašto i taj sistem ne bi bio „kapitalizam slobodnog tržišta“). Prelaskom u Putinlend shvatamo da je „najbolje što je kapitalizam imao da ponudi već iza nas“: oko 2050. svet će se urušiti zbog klimatskih promena, starenja stanovništva, migracija i disfunkcionalne ekonomije.

Mason, Srnicek i Williams su skeptični i smatraju da kejnsijanski programi borbe protiv politika štednje kakve predlažu Corbyn, Sanders, Podemos ili prvobitna Siriza – koji treba da „zauzdaju finansijski sektor, eliminišu nametnute mere štednje, osiguraju investicije u zelenu energiju i bolje plaćen rad“, kako ih Mason sažima – nisu ni izbliza dovoljni da zaustave dolazeću propast. Odsustvo bilo kakve održive sistemske alternative verovatno je „logičan ishod, ako verujete da je jedina druga mogućnost ono što je levica 20. veka nazivala ’socijalizmom’“, što Mason definiše kao spoj „državne kontrole i ekonomskog nacionalizma“ utemeljen na „brutalnoj hijerarhiji“. Znatno mlađi Srnicek i Williams smatraju da je naš glavni zadatak da ispravimo greške koje su levi libertarijanci činili posle 1968. Mason, s druge strane, misli da oni nisu otišli dovoljno daleko.

On ne krije svoju veru u istorijsku nužnost i napredak, veru koju većina današnjih marksista brižljivo krije. Postkapitalizam je moguć i neophodan zato što „kapitalizam više nije u stanju da se prilagodi tehnološkim promenama“. Rečima koje evociraju Marxov predgovor za Prilog kritici političke ekonomije, Mason konstatuje da će „kapitalizam biti ukinut“ jer je potrošio svoje produktivne resurse i u sebi krije „nešto dinamičnije, nešto što već postoji unutar starog sistema, u početku skoro neprimetno“. Autori obe knjige su uzbuđeni zbog mogućnosti nastanka „novoga čoveka“, ali ga različito vide. Srnicek i Williams imaju „intervencionistički pristup čoveku“, prihvatanje „individualnog telesnog eksperimentisanja“ do nastanka novog čoveka u novom telu. Masonova proteza nam je bliža: zasluge za talas protesta u protekloj deceniji, od Occupy Wall Street (OWS) preko arapskog proleća do Majdana, on pripisuje internetu koji je stvorio „obrazovane i povezane ljude“ čiju avangardu čini „umrežena generacija“. Masonova analiza danas zvuči u najmanju ruku neodmereno optimistički, ali on i dalje nema nikakvih rezervi prema „umreženim revolucijama“ kojima je posvetio prethodnu knjigu, Zašto svuda počinje (2012). Srnicek i Williams su oprezniji i novu pokretačku silu istorije ne vide u postdiplomcima na Tviteru.

U obe knjige, glavna bitka se bije protiv politika štednje i neoliberalizma. Obe knjige se bave i mogućim posledicama širenja automatizacije kao što je stvaranje populacije „suvišnih ljudi“. „Pravi smisao projekta štednje“, piše Mason, jeste „smanjivanje plata i životnog standarda na zapadu, sve dok se oni u narednim decenijama ne izjednače sa rastućim platama i standardom srednje klase u Kini i Indiji“. Zato će „naredna generacija biti siromašnija od sadašnje; stari ekonomski model je razbijen i više ne može proizvesti rast“. Ni ona mesta koja su na neki način uspela da se izoluju – autoritarni Iran, Kina, Rusija, socijaldemokratska severna Evropa – neće biti pošteđena. „Do 2060. zemlje kao što je Švedska dostići će nivo nejednakosti ravan onome danas u SAD“.

Razmišljajući o tome kako smo stigli dotle, Srnicek i Williams – kao i mnogi autori u poslednje vreme, od Owena Jonesa preko Marka Fishera do Philipa Mirowskog – naglašavaju ulogu ekspertskih grupa (Društvo Mont Pelerin i slične organizacije) koje su imale spremna rešenja kada je kejnsijanizam počeo da posustaje polovinom 70-ih godina prošlog veka. „Folklorna politika“ klimatskih kampova, tematskih kampanja i lokalizama pokazala se kao neadekvatan odgovor na neoliberalno preuzimanje države, univerziteta i „zdravog razuma“. Mason je hrabriji i ambiciozniji. On tvrdi da postoje jasni strukturni razlozi zašto je kapitalizam u svom sadašnjem obliku kočnica tehnološkim promenama i poboljšanju ljudskog života i veruje da su promene u načinu rada i raspodele proizvele novu istorijsku silu sposobnu da ga prevaziđe.

Mason smatra da je ključni problem u tome što je „informaciona ekonomija možda neuskladiva sa tržišnom ekonomijom“. U solidnom pregledu različitih teorija adaptacije kapitalizma od početka 20. veka, Mason se posebno fokusira na „talase“ kapitalističke promene o kojima piše ruski revolucionarni socijalistički ekonomista Nikolaj Kondratijev, talase zahvaljujući kojima kapitalizam uspešno izbegava scenarije kolapsa i katastrofe koje su predviđali boljševici i menjševici. Talas promene može podrazumevati „uvođenje novih tehnologija, razvoj novih poslovnih modela, izlazak novih zemalja na globalno tržište ili rast količine i raspoloživosti novca“, kao u slučaju „trećeg talasa“ kapitalističke ekspanzije u vreme Belle Époque (1871-1914). Mason analizira pokušaje Rose Luxemburg, Lenjina, Rudolfa Hilferdinga i Eugena Varge da objasne procvat sistema za koji su mislili da je na izdisaju. Rosa Luxemburg veruje da će njegova konačna propast nastupiti kada čitava planeta bude uvučena u kapitalistički sistem. Ali ona „gubi iz vida činjenicu da se nova tržišta mogu otvarati ne samo u kolonijama, već i unutar nacionalnih ekonomija, u lokalnim sektorima, u kućama ljudi, pa i u njihovim glavama“.

Nakratko se činilo da je takav novi talas počeo u periodu posle 1989, kada je kapitalizam „dobio inekciju adrenalina kroz priliv radne snage, otvaranje novih tržišta i širenje preduzetničkih sloboda“ zahvaljujući otvaranju Kine, Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza. Ipak je već krajem 90-ih godina prošlog veka bilo jasno da nešto nije u redu. Propast internet kompanija je pokazala da nova industrijska revolucija nije ni približno tako profitabilna kao što smo verovali da jeste. U novom „info-kapitalizmu“ cenu više nisu diktirali cena rada, degradacija materijalne baze, troškovi proizvodnje i tako dalje. Zahvaljujući novoj dostupnosti „besplatnih stvari“ cene su određivane arbitrarno. Koliko iTunes može naplatiti jedan mp3, ako znamo da se digitalne datoteke mogu beskonačno kopirati, a nova muzika je u roku od nekoliko sekundi od objavljivanja dostupna preko desetina polulegalnih kanala distribucije? Drugi problem je bio pokret slobodnog softvera: raspoloživost kolektivno razvijanog i besplatnog softvera kao što je Linux znači da su nam „potrebni novi oblici vlasništva i upravljanja vlasništvom“, čime je najavljen „novi modus proizvodnje s one strane kapitalizma“. Čak i „tvrdokorni kapitalisti“ poput Gugla zavise od besplatnog softvera: na primer, Android, koji Gugl koristi kao telefonski operativni sistem. Iz današnjeg info-kapitalizma, zaključuje Mason, ne može proisteći nikakav novi „talas“. (Srnicek i Williams se slažu s njim: „nove industrije“ – Fejsbuk, Tviter, Instagram i tako dalje – „zapošljavaju tek 0,5 odsto američke radne snage“, a „prosečna nova kompanija otvara 40 odsto manje radnih mesta nego pre 20 godina“.)

Masonov omiljeni primer postkapitalističke institucije je Vikipedija, uspešno neprofitno preduzeće koje se oslanja na entuzijazam i volonterski rad hiljada urednika, samoregulišuća mreža koja nikoga ne plaća i ne može se prodati ili kupiti. To je verovatno bolji primer nego Uber, otvoreno eksploatatorska mreža za taksi prevoz o kojoj Mason govori na drugom mestu, ali njegov prikaz Vikipedije jasno pokazuje da on nije proveo mnogo vremena uređujući enciklopedijske odrednice. Vikipedija se gotovo parazitski oslanja na istraživanja koja nije obavila mreža, već akademska zajednica – zato se fraza „potreban izvor“ tako često ubacuje u odrednice sumnjive vrednosti, pre nego što dođu na red za brisanje. (S druge strane, Vikipedija će vam progledati kroz prste ako izvor izgleda iole zvanično. Svako sumnjivo istraživanje može proći kao izvor podataka, kao što pokazuju neke od epskih uredničkih bitaka, na primer povodom sukoba Rusije i Ukrajine: staljinistički istoričari i ukrajinske službe bezbednosti redovno se navode kao pouzdani izvori.) Greh „izvornog istraživanja“ – još jedan neprimeren sklop reči, zloslutan skoro kao „potreban izvor“ – takođe nas podseća da je ne-post-kapitalistički rad akademske zajednice osnova ovog projekta. Vikipedija nije toliko nova forma znanja koliko novo pakovanje starih formi.

Knjiga PostKapitalizam, kao i Srnicekov i Williamsov „Manifest akceleracionizma“, utemeljen je na Marxovom „Fragmentu o mašinama“ u Osnovima kritike političke ekonomije, misaonom eksperimentu u kojem se „kapitalizam raspada jer nije u stanju da opstane u okruženju zajedničkog, deljenog znanja“. To nam se upravo sprema, veruje Mason, zahvaljujući peer-to-peer mrežama i sličnim tehnologijama koje najavljuju „ekonomiju u kojoj se mašine grade besplatno i traju večno. Mada mehaničarska radionica danas miriše i zvuči gotovo isto kao pre 30 godina, ona se od radionice u kojoj sam ja radio razlikuje isto koliko i pesma sa iTunesa od pesme na ploči od vinila“. Gotovo polovina poslova će uskoro biti automatizovana, tvrdi on, a ljudi koji će tako ostati bez posla „ne mogu se svi pretvoriti u postmodernu poslugu za 1% najbogatijih“. Zbog smanjivanja ponude poslova koji se plaćaju i nesposobnosti novih tehnologija da ponovo pokrenu sistem (zbog ugrađene preferencije za besplatno i kolektivno), kapital je primoran da nastavi da isisava ostatke socijalne države i frenetično traga za načinima da naplati, „monetizuje“ društvene mreže. „Da bi zahvatio sve nepredviđene posledice (eksternalije) u informatičkoj ekonomiji“, piše Mason. „kapital je prinuđen da širi vlasnička prava na nove oblasti; on mora posedovati nas same i naše plejliste, ne samo objavljene akademske radove, već i istraživanja na osnovu kojih smo ih pisali. Ipak, sama tehnologija pruža sredstva da se tome odupremo i čini takav aranžman dugoročno neodrživim“. Kao i Marx i Rosa Luxemburg, Mason veruje da je kraj kapitalizma moguć: njegovi prethodnici su samo pogrešili u tome što su ga najavili pre vremena.

***

Neoliberalizam računa na to da će „uzbuđenje i polet koji prate nove tehnologije biti prihvaćeni kao opravdanje za pretrpljene patnje na putu do slobodnih tržišta. Rudari su morali biti slomljeni da bismo dobili Fejsbuk, telekom kompanije su se morale privatizovati da bismo dobili 3G telefone“. Zapravo, „potkopavanje pregovaračke pozicije radništva… je suština čitavog projekta, sredstvo za sve ostale ciljeve“. Ali radnička klasa posle toga nije nestala, već je stvoren „proletarijat koji broji tri milijarde ljudi“. Mason je veoma skeptičan u pogledu sposobnosti novog proletarijata da razvije političku svest i primećuje da „na tlu neizvesnih poslova, ekstremnog siromaštva, migracija radne snage i očajnih uslova života nema izgleda da na globalnom jugu izraste bilo šta uporedivo sa zajedništvom i političkom svešću radničkog pokreta na zapadu na vrhuncu njegove moći“. On objašnjava da ni radnički pokret na zapadu nikada nije bio revolucionaran, ali propušta da primeti činjenicu da je kvazi-ruralno „tle“ Kine ili Južne Amerike bilo mnogo sklonije pobunama u poslednjih 70 godina nego organizovano radništvo Birmingema ili Pitsburga. Ali sve to više nije važno, jer „danas je pokretač promene, potencijalno, svaki čovek na planeti“, a „na mestu subjekta istorije“ proletarijat je „zamenila raznorodna globalna populacija čije su bojno polje svi aspekti društva – a ne samo rad“.

U ovom delu PostKapitalizma čitaoce će frustrirati kontrast izmeđi Masonovog veoma uzdržanog prikaza poznatih elemenata istorije radikalne levice i ushićenog prizivanja novog umreženog ljudskog bića. Mason sofisticirano razvija argument da je „u istoriji ljudskog društva proletarijat bio najbliži prosvećenom, kolektivnom istorijskom subjektu”, ali taj subjekt nikada nije verovao da je njegov zadatak da sruši kapitalizam, već samo da ga zauzda uz pomoć sindikata, zadruga i samoobrazovanja i tako osigura bezbednost i održivost života za koje su se radnici izborili unutar sistema. Nasuprot Marxovoj ideji o proletarijatu kao „odsustvu“ bez sopstvene kulture ili prtljaga, Mason ističe da je nova industrijska radna snaga stvorila osobenu i autonomnu kulturu još dok je Marx bio student. Dok je Lenjin smatrao da je „radnička aristokratija“ reakcionarna sila unutar radničke klase, Mason je uveren da su u stvarnom životu viokokvalifikovani radnici avangarda levice, na primer u Glazgovu i Berlinu 1919. ili u Brimingemu i Torinu 70-ih godina prošlog veka.

Mason briljira kada opisuje efekte finansijalizacije na Laj, njegov rodni grad na severozapadu Engleske, ili istoriju militantnog radništva u 20. veku. Manje je ubedljiv kada pređe na „umrežene pokrete“ iz poslednjih godina. On misli da organizovani fabrički proletarijat u SAD, Evropi i Japanu nije uspeo da probije put do postkapitalizma – ili socijalizma, kako se to nekad zvalo – ali OWS, Majdan, Tahrir, pa čak i protesti protiv Radničke partije u Brazilu su „dokazi da je na scenu stupio novi istorijski subjekt. To nije samo radnička klasa pod novom maskom – to je umreženo čovečanstvo“. Kapitalizam je stvorio „novu silu koja će ga sahraniti“. Tu silu čine umreženi pojedinci koji su kampovali na gradskim trgovima, blokirali mesta na kojima se vadi nafta iz škriljca (protiv frakovanja), organizovali pank koncerte na krovovima ruskih katedrala, prkosno podizali limenke piva u lice islamizmu na travi Gezi parka i tako dalje. Mason tu zaista prelazi u kič, ali veći problem je njegov propust da analizira političku sadržinu omladinskih pokreta.

On ne razume da ni u jednom od tih pokreta nema mnogo onih koji u „kapitalizmu“ vide najvećeg neprijatelja, a svakako ih je manje nego među štrajkačima iz 30-ih ili 70-ih godina prošlog veka. To je šarena gomila ljudi koji potiču iz različitih društvenih klasa i zagovaraju različite stavove sa svih strana političkog spektra, a ono što ih navodno ujedinjuje jeste korišćenje Tvitera i nepoverenje u „stare elite“ i hijerarhije. Pošto ne nose nikakv prtljag, nije vredno truda istraživati zašto su, na primer, protesti u Brazilu tako brzo prešli granicu otvorenog rasizma, zašto su neki od demonstranata na Tahriru odabrali da podrže novog generala umesto demokratski izabranog islamiste, zašto na obe strane u sukobu u Ukrajini važan deo čine elementi radikalne desnice i zašto mladi koji su donedavno okupirali London i Njujork sad odjednom vode klasične političke kampanje za osedele socijaldemokratske i levičarske kandidate starog kova. Zaslepljen svojom tehno-utopijom Mason zanemaruje sva ta pitanja.

On stalno iznova ponavlja da je sukob između postkapitalizma i njegovih navodnih neoliberalnih neprijatelja „prožet sukobljavanjem mreže i hijerarhije“. I to je možda tačka u kojoj se najviše udaljava od Srniceka i Williamsa. U prvom delu Izmišljanja budućnosti izlaže se kritika lokalne, samoorganizovane, nehijerarhijske politike. Srnicek i Williams to nazivaju „folklornom politikom“, iako se spolja čini da su takve inicijative uvezane s internetom i društvenim mrežama bar koliko i futurizam koji oni zastupaju, možda i više. Akteri folklorne politike, poput Masonovih mladih umreženih pojedinaca, postavljaju „svakodnevnicu iznad strukture… osećanje iznad mišljenja“. Primer su OWS, 15M u Španiji, zapatisti i većina oblika političke borbe koji se zasnivaju na direktnoj akciji: sve je u neposrednosti. U folklornoj politici „taktika i proces su važniji od strateških ciljeva“, pa modus komunikacije – bilo kroz direktna sučeljavanja u protestnim kampovima ili preko društvenih mreža – postaje fetiš, dok se politički sadržaj potiskuje u drugi plan. Što se tiče Srniceka i Williamsa, ideja da sami treba da budemo promena koju želimo da vidimo u svetu garantuje da nikakve promene neće biti.

Zašto folklorna politika naizgled cveta u umreženom svetu savremenih protesta? Zato što proizvodi osećaj topline, tvrde oni, utisak da zaista „preduzimamo nešto“, utisak koji se pojačava kad neku od bitaka dobijemo: „Ali na male pobede – koje su bez sumnje korisne, jer bude nadu – pada senka velikih poraza. Glavni izazov s kojim se levica danas suočava jeste izlaženje na kraj sa razočarenjima i neuspesima poslednjeg ciklusa borbi“. To uključuje „noviju istoriju revolucija – od revolucije u Iranu do arapskog proleća“ (prilično širok zahvat, mora se primetiti), koje su se redovno „završavale nekom kombinacijom teokratskog autoritarizma, vojne diktature i građanskog rata“. Oni više prostora poklanjaju pokretima koji su pokušali da se polugama državne moći približe uobičajenim putem, pobedom na izborima. Njihov primer toga je pokušaj stvaranja „dvojne vlasti“ države i lokalnih zajednica u Venecueli – što danas možda izgleda kao promašaj, ali je bar bio pokušaj izgradnje nečega istinski „protivhegemonijskog“ i „strukturnog“.

Kako Srnicek i Williams vide stvari, misija istorijskog radničkog pokreta je bila da definiše ciljeve i postavi zahteve – da traži penzije, socijalno osiguranje, kraće radno vreme – i bori se za njih na radnom mestu i van njega. Ono što njih dvojica zapravo predlažu, ako se kritika folklorne politike ostavi po strani (jer su je događaji već prevazišli, budući da se posle finansijskog sloma levica poslednje generacije više ne organizuje u afinitetske grupe već u političke partije), jeste da treba ustanoviti novi skup zahteva i uporno insistirati na njima, onako kako je to činila stara levica. Dva od tih zahetva – puna automatizacija i univerzalni osnovni dohodak – sasvim su konkretni; treći zahtev, budućnost, očekivano je manje jasno definisan. Srnicek i Williams nas podsećaju da smo nekada verovali da će ljudi u 21. veku raditi tri dana u nedelji, a prosečno puno radno vreme u SAD danas se približilo brojci od 47 sati nedeljno, bez vremena provedenog na putu do posla. To je apsurdno, kažu oni, ako se ima u vidu koliko rada je već automatizovano, da ne govorimo o onome što nas čeka u budućnosti. Njihov zamišljeni ne-radnički pokret zahteva potpunu automatizaciju. Ipak, iako se veliki deo ljudskog rada može automatizovati bez većih problema, ostaje još dosta toga što je teško zamisliti kao automatizovano, na primer usluge nege bolesnika – što je pitanje koje Srnicek i Williams zaobilaze.

***

Kako ćemo izdržavati stanovništvo sveta kada potpuna automatizacija jednom bude ostvarena? Tu na scenu stupa univerzalni osnovni dohodak. Mason podržava tu ideju i predlaže da se „isplate finansiraju iz poreza na tržišnu ekonomiju“. Tako će primaoci osnovnog dohotka moći da preusmere svoje vreme u postkapitalistički segment ekonomije. Gugl će biti nemilosrdno oporezovan da bi bivši radnici u kol-centrima i prodavnicama „sve za funtu“ mogli da se posvete radu na Vikipediji. I ovde Mason ide korak dalje od Srniceka i Williamsa u artikulisanju alternativa i predlaganju sredstava za njihovo ostvarivanje. Tamo gde Srnicek i Williams pokazuju izvesne simpatije za neke aspekte sovjetskog socijalizma (naročito za svemirski program i „intervencionistički“ pristup prirodi, ljudskoj i onoj drugoj), Mason pokazuje samo prezir za „strojevi korak“ Sovjetskog Saveza i njegovih satelita. „Izlaz“ iz kapitalizma koji je ponudio sovjetski sistem, tvrdi on, vodio je u „nešto još gore od kapitalizma“. (To nije sasvim fer: neko će primetiti da je pravo pitanje da li je to gore od ruskog kapitalizma na kraju 20. veka ili u poslednjih 25 godina, a to je pitanje na koje je već teže odgovoriti.)

Mason se ne slaže sa stavom „sajber-staljinista“ da je snaga računara udahnula novi život fantaziji o sasvim planiranoj ekonomiji: „Čak ni sa najbržim super-kompjuterima i najvećim farmama podataka, planiranje nije primarni put izlaska iz kapitalizma“. U takvom sistemu, tvrdi on, ne bi bilo mesta za „elektronsku trgovinu, mrežne strukture, stvari koje se besplatno dele preko peer-to-peer mreža – to jest, za oblike nekapitalističkog života koji već postoje. Mason do kraja ostaje sasvim posebna vrsta marksiste. Protivi se planovima za kompjuterizaciju socijalističke ekonomije iz istih razloga iz kojih su Marx i Engels napadali „utopijske socijaliste“ svog vremena“: zato što njihovi planovi zanemaruju „stvarni i već postojeći pokret koji ukida sadašnje stanje stvari“ – to jest, organizovanu radničku klasu. U Masonovoj viziji, pokret je umrežena omladina koja ukida kapitalizam kliktajima miša, klik po klik.

Ipak, iznenada, pred sam kraj PostKapitalizma, planiranje ponovo dospeva u prvi plan. Mason tu prvi put pominje klimatske promene. On odbacuje ideju da „tržište“ može rešiti problem sistemom trgovine pravima na emisiju gasova i sličnim aranžmanima, a onda se, kao da je uskočio u neku drugu knjigu, zalaže za „državnu kontrolu i planiranje“ kao put prelaska u ekonomiju sa nultom emisijom štetnih gasova u kojoj će „niskoplatežne, nedovoljno kvalifikovane i nekvalitetne korporacije“ koje cvetaju u režimu neoliberalizma biti „nemilosrdno“ likvidirane, kao radnički pokret 80-ih godina prošlog veka. Odjednom se pokazuje da su njegove nehijerarhijske mreže irelevantne za najveći problem koji nas čeka u sledećih 100 godina. Srnicek i Williams, s druge strane, usputno primećuju da su klimatske promene jedan od velikih strukturnih problema koje „folklorna politika“ ne može rešiti: posle potpune automatizacije, tvrde oni, relaksiranije stanovništvo će manje trošiti, pa će se i pritisak na resurse smanjti. Možda je stvarno tako, ali bilo bi lepo da nam Mason ili Srnicek i Williams otkriju malo više detalja o našim budućim robotima-slugama: gde će ih praviti i od čega, gde će se vaditi potrebne sirovine – i tako to.

Optimizam ove dve knjige, vera da je velike probleme još moguće rešiti, deluje zarazno. Ipak, na kraju, postkapitalizam je, kao i postmodernizam, samo oznaka za odsustvo, a ne pozitivan program. Kao i antikapitalizam s početka 21. veka, on nam govori samo šta nije: u ovom slučaju, on nije stara levica, folklorna politika, socijaldemokratija ili staljinizam, sa njihovim čvrstim hijerarhijama i bez svih onih besplatnih stvari koje su tako kul. Postkapitalizam, kao i prekapitalizam, može biti feudalno društvo ili robovlasnički sistem ili noćna mora razrušenih gradova i radioaktivnih nomada iz naučne fantastike. Ili možda samo etatizam bez slobodnog tržišta, koji toliko užasava Masona. Socijalizam, koliko god da je značenje tog termina zamagljeno neodmerenim korišćenjem, i dalje podrazumeva nešto socijalno, komunizam nešto komunalno, anarhizam nešto anarhično. U svakom slučaju, nešto za šta smo spremni da se borimo, ako u to verujemo. Narativ o postkapitalizmu nas samo obaveštava da proizvodne snage čine mogućim neke promene i predlaže da ih zahtevamo, ili tvrdi da to već nesvesno činimo.

Owen Hatherlay, London Review of Books, 30.06.2016.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 06.07.2016.

senoworks