TL PreporuciBanner 670x90 Animated 15.02

Izet Sarajlić: Čovjek snuje, Bog određuje

Izet Sarajlić: Čovjek snuje, Bog određuje

Izet Sarajlić (Doboj, 16. mart 1930. – Sarajevo, 2. maj 2002.) je bosanskohercegovački historičar filozofije, esejist, prevodilac i pjesnik.Izet Sarajlić diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, odsjek Filozofije i komparativistike, doktorirao filozofske nauke. Član Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Radio kao redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Sarajevu.

Kao član Društva pisaca BiH, zajedno sa Huseinom Tahmiščićem, Ahmetom Hromadžićem, Velimirom Miloševićem i Vladimirom Čerkezom, pokreće međunarodnu književnu manifestaciju “Sarajevski dani poezije” u organizaciji Društva pisaca BiH 1962. godine. Izrasla iz duha vremena u kojem je živio, uvijek aktualna i bliska, poezija Izeta Sarajlića oplemenjuje svakog svog čitatelja. Nije potrebno tragati za estetskim doživljajem, on je pred čitateljem u svakoj Sarajlićevoj pjesmi. Slatko-gorku pjesničku intonaciju, prepoznatljivu upravo kod Izeta Sarajlića, naći ćemo kasnije kod mnogih bh pjesnika. Niko nije toliko utjecao na suvremeno bh pjesništvo kao Izet Sarajlić. Njegov stih je jednostavan, istinit, bez suvišne dekorativnosti i retorike. Elegičnost kao najizrazitija crta Sarajlićeve emocionalnosti, njegovo poimanje života uopće i ljubav kao neizbježni light motiv, često upućuju na romantičnu Jesenjinovu poeziju. U svakoj njegovoj pjesmi ljubav doživljava svoju punu afirmaciju. Široka otvorenost i ljubav prema cijelom svijetu odišu iz svakog njegovog stiha. Izrazito romantičan, Sarajlić ne stvara apstraktni romantičarski ideal ljubavi. Naprotiv, njegova ljubav gotovo uvijek je stvarna i ostvarena, a najčešće je istinit i ambijent u kojem govori o ljubavi. Stoga se u najvećem dijelu njegove poezije osjeća idilična slika ljubavne i obiteljske harmonije prenesene iz svakodnevnog života, a to ga opet približava poeziji Jacquesa Preverta. Izvanrednu i trajnu popularnost njegova je poezija dostigla upravo zahvaljujući jednostavnosti izraza prožetog dubokom osjećajnošću.     

  

Bluz
Da sve ovo preživim
Drugi put bih znao
Da je barem 1993.godina
Druga ljubav
Govorila si o snijegu
Ipak, elegija 
Iz voza
Jednom
Kako će Sarajevo bez meine
Kad sam daleko od tebe
Lagano s tugom
Ljubavna pjesma šezdesetih godina vijeka
Miting na Trgu konstitucije
Mala velika moja
Mala noćna muzika
Naši ljubavni sastanci kod Lava
Na sve spremna budi
Neka nam oproste trave
Ne znam zašto
Piši mi na zelenu adresu ljeta
Posveta
Pokušaj romanse
Po Latiću
Sarajevo
Sutra će se ljudi…
Sestre
Strašno je i pomisliti
Sem smrti
Sjećate li se čuda u Milanu?
Tog dana je umro pjesnik
Tražim ulicu za tvoje ime
Tek sada
U vašem životu
U predvečerje
Vilsonovo šetalište
Već naglas
 

________________________________ 

Bluz     

Bilo bi zanimljivo znati
kuda će poslije nas naše duše.     

Bilo bi zanimljivo znati
hoće li poslije nas pod platanima kisnuti naše duše.     

Bilo bi zanimljivo znati
hoće li i dalje kao za naših života hitati jedna drugoj naše duše.     

Bilo bi zanimljivo znati
šta će u proljeće bez nas osjećati naše duše.     

Bilo bi zanimljivo znati
kako će bez nasih očiju razgovarati naše duše.  

________________________________      

Da sve ovo preživim     

Ziji Kafedžiću

Da sve ovo preživim
osim stihova
pomoglo mi je desetak-petnaest ljudi,
običnih,
svetih ljudi srajeva,
koje do rata jedva da sam i poznavao.  

________________________________     

Drugi put bih znao 

Premalo sam uživao u proljetnim pljuskovima
i zalascima sunca.
Premalo sam se naslađivao ljepotom starih pjesama
i šetnjama na mjesečini.
Premalo sam se opijao vinom prijateljstva
mada na zemlji jedva da je bilo zemlje u kojoj
nisam imao barem dvojicu prijatelja.
Premalo sam vremena odvajao za ljubav
kojoj je na raspolaganju stajalo svo moje vrijeme.
Drugi put bih znao neuporedivo više
da uživam u životu.
Drugi put bih znao.     

________________________________      

Da je barem 1993.godina     

Da je barem ona strašna,
po poniženju ni sa čim uporediva
1993. godina
kada nismo imali ničeg
sem jedno drugog.     

Barem da je ta strašna,
ta milion puta prokleta 1993. godina!     

Još punih pet godina
mogao bih da te gledam     

________________________________      

Druga ljubav     

Ako bi se kod mene jednom, ma kada, javila druga ljubav
biće joj teško sa mnom.
Ona će morati da ima isto lice kao i moja prva ljubav.
Isti čuperak. Isti prćasti nos. Istu boju očiju.
Isti hod. Iste navike. Istu čak i adresu.
U stvari, to i ne bi bila moja druga ljubav.
To bi bio prosto nastavak moje prve ljubavi, moje jedine ljubavi.     

________________________________      

Govorila si o snijegu     

Govorila si o snijegu koji je zavejao ulice.
Govorila si o snijegu koji je zavejao naše zagrljene stope.
A ja sam znao jedno:
da te moram zadržati,
barem dok tuguju drvoredi.     

Ida
voli me.     

Topli kao Golfska struja
znam
oplovićemo sva mora nježnosti
i bićemo jednom samo uspomene.
Ali to je kraj balade a mi smo tek u sredini.
Ida
voli me.     

Voli me
Ida
barem dok plaču drvoredi.
Voli me
Ida
barem dok psalmuju vjetrovi.
A poslije,
voli me barem do moje smrti.
Poslije,
kad umru vjetrovi.     

Voli me
Ida
kao da nikad nećeš otići.     

Kao da ćeš otići sutra.     

________________________________      

Ipak, elegija      

Prošla godina, ma koja godina,
ona na putu ili ona kod kuće.
Prošle godine, kažem, mesec je ličio na nerođenog sina,
ti si imala nove papuče
i govorila “danas”, sad govoriš “juče”.
Prošla godina nije išla u frizerski salon
da bi bila što lepša, kao kod parnasovaca.
Kao i pretprošla, i prošla godina uostalom
bila je sva u znaku poljubaca.
U znaku tebe. U znaku praporaca.
Kako li će tek divne biti sledeće godine,
makar me zvezde i ne priznale za klasika.
U jednoj od njih možda ću i da poginem.
Oplakaćete me – ti i poneka jasika.
Kako li će tek divne biti sledeće godine!
Prošla godina ni izbliza nije nam donela sve.
Koliko je samo bilo “Međutim” i “ali”.
Ali i onaj sneg, kažem, i onaj sneg
pod kojim smo zajedno koračali
izgleda da je dovoljan da i za njom žalim.
Možda zato što je bila sva u znaku tebe,
tako da sam je i najsumorniju mogao nazvati martom…
Kao u kakvoj romansi, unapređivala si vrapce u tetrebe
a negde su nam se grozili novim ratom…
Možda zato.     

________________________________      

Iz voza     

Gledao sam kako promiču žene…
Sadašnje
I buduće…
Pejzaži,
I telegrafski stubovi,
Vidio sam kako se bezglasno
Smjenjuju noć
I dan.
Iskočiću na nekoj stanici
Lud od tih promjena boje
I linija
I javiću ti
Da sam te na petstotom kilometru ljubavi
Volio jednako kao na prvom…     

________________________________      

Jednom     

Jednom
Ona će biti žena.
Pozivaće je na sastanke
Momci i komiteti.
Redakcije će tražiti da im da prevode nove njemačke lirike
I memoare o ocu.
Brodovi će tugovati kad bude putovala vozom.
Jednom
Ona će biti žena
I zato što će dotle kao proslogodišnje poplave
Proći sve njene dječje bolesti
Ja i zurim da napišem:
Jednom
Ona će biti žena,
Sa željom
Da što duže ostane ovo dijete.     

________________________________      

Ljubavna pjesma šezdesetih godina vijeka     

Teško je ljubavi, sve teže.
Odsvirane su njene mazurke i polke.
Gle, i srednjoškolke
od ljubavi bježe.
Ljubavi je objavljen rat.
Totalni. Do istrebljenja.
Šta mi da radimo sad,
mi iz Trebinja?
Mi iz avangarde,
mi koji se od mature
spremamo za barde,
za trubadure?
Teško je, teško je ljubavi.
I dokle ovako, dokle?
A ti meni uštipke praviš,
praviš šnenokle,
a ti izlaziš na balkon,
pušiš cigarete,
mila moja provincijalko,
ti kao dijete
vjeruješ u “Vertera”, u kolače,
u tu tugu što nas oboje steže,
i ja plačem, plačem, plačem,
jer teško je ljubavi. Sve teže.     

________________________________      

Kako će Sarajevo bez mene     

Pa, nekako će se već snaći.
Pustiće koju suzu, održati tri govora.
Onaj treći, nad rakom, neka bude što kraći.     

Onda će se vratiti u svoju noć
i početi zaboravljati.     

Prve noći pod zemljom još ću zvati u pomoć.
Htjeti da pročitam barem “Oslobođenje”, barem
“Vjesnik”
Poslije ću se već i sam naviknuti.     

Ali,
mi ćemo se još sastajati.
Ja sam bio – pjesnik.     

Kad god mom gradu bude potrebna nježna riječ,
ja ću tu biti.     

Ja znam ko će najteže vijest o mojoj smrti primiti.
Ali ovog puta nju ne pominjimo!     

________________________________      

Kad sam daleko od tebe     

Kad sam daleko od tebe
ti misliš dobro mu je
Okružen opštom pažnjom
može opet da bude pjesnik
Ponekad ga zadesi kiša
kiša drugih država
tada uđe u kafanu i kiša
sačeka pred vratima da o njoj
napiše pjesmu     

Kad sam daleko od tebe
ti i ne slutiš koliko postaje važan
svaki tvoj pokret
o kome me niko ne obavještava
Zbog službe čovjeku
izmislili su avion telefon poštu
a u vazduhu samo loše vijesti
Koliko para da bi specijalni dopisnici
pisali o smaku svijeta     

Kad sam daleko od tebe
svaki čas neko među nas
može baciti bombu.  

________________________________     

Lagano s tugom     

U prozorima kiša, kao neki zaboravljeni marš.
Ponovo jesen, opšta jesen, klasično doba elegija.
Otići ću malo na stanicu da se priviknem na
rastajanje.
Ako se ne vratim, ostaće moje pjesme da lutaju ovim
gradom.     

Bila je nekad ta mladost, u nekom prastarom juče.
U srcu vašem i mom, bila je, ostala, i biće.
Ja odlazim ali neki isti ovakvi kao ja ići će možda
umjesto mene na groblja pogubljenih da uče
sintaksu odanosti.
Moje pjesme stajaće im na raspolaganju.     

Ja idem, vrijeme je. Ja već sam, rekoste, prošlost.
Pozdrav svemu novom što je došlo da nježnuje i voli.
Mene nikad više niko ne može nazvati počasnim
imenom balavac,
privilegisanim, kao kad kažeš: Proljeće!     

Kako sad zavidim tom balavcu Izetu Sarajliću iz VIIa,
koji u naslijeđenom vojničkom šinjelu
i nesvjestan pogrešne upotrebe najdražeg glagola voljeti
polazi u osvajanje svijeta.
Ja nikad više ne mogu da napišem svoju prvu elegiju.
Ja nikad više ne mogu da imam sedamnaest, ni
dvadeset pet.     

Ja idem. Zar već? Zar sav da pređem u sjećanja?
A toliko toga je ostalo što sam želio da kažem.
Ja idem. Ja sam još tu. Ako dođete u Tvrtkovu 9/3
častiću vas čajem i uspomenama.
Ja sam još tu. Minutu ćutanja za mene!  

________________________________     

Miting na Trgu konstitucije  

U senci tolikih grobova možda je zaista deplasirano govoriti o poeziji.
Deplasirano? Koješta. Baš tu je važno to ko smo i šta smo.
Pretplatnici na popodnevnu votku u “Kameralnoj” ili nešto više?
Zagovornici mutnog ili borci za jasno?
Nadrealistima je lako, oni će ionako izmisliti da su oni najzaslužniji.
Najzaslužniji što je voz literature stigao u 8, ne u 10.
Najzaslužniji što se stihovi čitaju i u klozetima.
Najzaslužniji za pomeranje granica senzualnosti.
Sve je to, međutim, samo teorija, a ja vam govorim kao praktik,
koji je obišao prilično sveta, iako nikad ne skoknu na Arktik.
Sa stažom od trinaest godina i hiljadu i jednim poljupcem.
Sa suncem u glavi, pa makar to bilo i neko jesenje sunce.
Pesnici Varšave, koliko mi je o vama govorio Petar Vujičić.
Pesnici Varšave, neka stihovi ponovo budu bataljoni.
Pesnici Sarajeva, kada pevate neka sve zvoni.
Pesnici Moskve, Havane. Pa ja vam ovo ne govorim kao neki Konfucije.
Ja prosto moli, slučajno ovde, na trgu Konstitucije,
molim da u takmičejnu sa životom unapred ne predajemo bitku,
u takmičenju s topolama, u takmičenju sa samim sobom.
Pre pesme uostalom bila je samo duša.
Ista i kod Ženje i kod Izeta i kod Tadeuša.
Pre pesme i posle nje išli su pariški i čiji sve ne komunari,
arhitekte su imale pune ruke posla i zato su možda njihovi honorari
u odnosu na pesničke bili basnoslovni.
Trebalo je ponovo izgraditi stanove za drugove i panove.
Trebalo je ponovo u život ljudi uneti zavese i lustere.
Trebalo je ponovo naviknuti ljude na ormare i stolove,
na banje i holove.
Sad šta lakše nego biti i avangardist i kontra,
mek kao noć ili gorak kao otrov,
ali kad se ginulo zar se pitalo ko je Maks Žakob ko Ljermontov,
ginulo se i tačka. Govornici su došli posle.
Ja i sam evo u ovoj varšavskoj noći
zaželeh da budem jedan od njih.
U ovoj noći na izmaku sebtembra.
A poslednji dani leta kao poslednji dani Pompeje.
I laste, uostalom, ako su to bile one, nisu li jutros čekale taksi za jug?
Da se razumemo, zbog njihove nadmenosti, ja im nikad baš nisam bio poseban prijatelj ni drug.
Od sto preostalih zlota, svejedno, dao bih im pedeset, za popunu garderobe.
To je ipak jednostavnije nego da im posvećujem posebne ode
i da ih zamišljam kako u nekom ptičijem lokalu igraju striptiz
i na pauzi, za šankom, piju rum i džinfis.
Nažalost, pisati je postalo isto tako teško kao i umirati.
Na svu sreću, pisati je postalo isto tako neizbežno kao i disati.
Kao uskočiti u neki voz za Tuzlu ili Krakov
i ponovo biti sentimentalan i lakom.
Sve ovo, mili moji domaćini, pa i to o lastama, neka vam prevede matori Pjotr.
Od poljskih reči, nažalost, ja znam samo desetak njih kao “bardzo” i “dobrze”.
Ovde zvezde uostalom ionako nisu studirale lingvistiku.
Kome to govorim? Njima, vama ili sebi?
Vama ili sebi ili onoj koja sada spava
s knjigom mojih neizdatih rima kraj uzglavlja?     

________________________________      

Mala velika moja     

Večeras ćemo za njih voljeti.
Bilo ih je 28.
Bilo ih je pet hiljada i 28.
Bilo ih je više nego sto je ikad u jednoj pjesmi bilo ljubavi.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Mi, koji smo po peronima jednog vijeka odbolovali samoće svih
svjetskih Robinzona,
mi, koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili
mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.
I ne pitaj jesu li se mogli vratiti.
I ne pitaj je li se moglo natrag dok je posljednji put,
crven kao komunizam, goreo horizont njihovih želja. 
Preko njihovih neljubljenih godina, izbodena i uspravna,
prešla je budućnost ljubavi.
Nije bilo tajni u polegnuloj travi.
Nije bilo tajni u raskopčanoj bluzi.
Nije bilo tajni u klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom.
Bile su noći, bile su žice, bilo je nebo koje se gleda posljednji put,
bili su vozovi koji se vraćaju prazni i pusti, bili su vozovi
i makovi, i s njima, s tužnim makovima jednog vojničkog ljeta,
s divnim smislom podražavanja, takmičila se njihova krv.     

A na Kalemegdanima i Nevskim Prospektima, na Južnim Bulevarima
i kejovima rastanka, na Cvjetnim Trgovima i
Mostovima Mirabo, divne i kad ne ljube,
čekale su Ane, Zoje, Žanet.
Čekale su da se vrate vojnici.
Ako se ne vrate, svoja bijela negrljena ramena daće dječacima.
Nisu se vratili.     

Preko njihovih streljanih očiju prešli su tenkovi.
Preko njihovih streljanih očiju.
Preko njihovih nedopjevanih marseljeza.
Preko njihovih izresetanih iluzija.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.     

Na zbornom mjestu ljubavi sad čekaju kao grobovi.
Mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti…     

Marketing

 

  cinestarskola liderstvafotbhmbhmagazin