TL PreporuciBanner 670x90 Animated 15.02

Béla Hamvas: U gomili se individualna svijest poništava. Kada dospije u gomilu i najrazumniji čovjek u trenu oglupavi

  • Objavljeno u kultura
Béla Hamvas: U gomili se individualna svijest poništava. Kada dospije u gomilu i najrazumniji čovjek u trenu oglupavi

Rođen 1897, u Eperješu (današnji Prešov u Slovačkoj), u porodici protestantskog sveštenika, Hamvaš je odrastao u Bratislavi. Godine 1915. upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom, odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš studira nemački i mađarski.

 

Pokušava da se izdržava novinarstvom, mada se radije bavi povrtarstvom. Objavljuje u periodici, piše i prevodi, a 1927. zapošljava se kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige, godinama mukotrpno sakupljane. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige Nevidljivo zbivanje objavljene u nevreme 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Posle rata, 1948, opet u nevreme, zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj, i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapli u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara i dospeva na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Do svoje smrti, 1969, izdržava se radeći kao baštovan, magacioner i pomoćni fizički radnik na hidroelektranama na Tisi. U ovom periodu ispisuje svoj ogroman opus, čije štampanje neće dočekati, i koje će tiho početi petnaestak godina posle njegove smrti, zahvaljujući Katalini Kemenj koja je sačuvala rukopise.

"Užasavam se da budem mudrac ili junak ili svetac. Moje pretenzije su veće. Želim da budem normalan čovek." Ovo njegovo životno opredeljenje koštaće ga udobnosti i karijere, ali će biti osnovna pretpostavka u realizaciji grandioznog opusa. Scientia Sacra je nulta Hamvaševa knjiga, rekonstrukcija zapretenih znanja starih civilizacija, koja on naziva Baštinom. Hamvaš otkriva 600. g.p.n.e. kao graničnu godinu koja razdvaja "zlatno doba", vreme sklada pojedinca, kolektiva, prirode i Boga, od onog što nazivamo modernom istorijom, koju Hamvaš vidi kao istoriju kvarenja, korupcije, drobljenja izvornog ljudskog bivstva. Sećanje na izvornu celinu, kao i mogućnost ostvarivanja novog zlatnog doba (eshatološki) zadržalo se u velikim religijskim sistemima izašlim na temelju učenja Baštine, ispod naslaga profanih tumačenja. Velika sinteza ovih znanja nalazi se u Jevanđelju, nudeći integralnu sliku celine sveta. To je misaoni i idejni okvir u kojem se kreću sve njegove potonje lucidne analize stanja i dubine krize XX veka.

Filozofija vina - odlomci

U letnji sumrak, ispred vikendice piti sentđerđehsko vino je najsvečaniji životni trenutak. Za tu prigodu treba prekriti sto žutim ili ružičastim vezenim stolnjakom, staviti u vazu cveće, i to ciniju ili suncokret, i čitati nekog od najvećih pesnika, Pindara, ili Dantea, ili Keatsa.

(...)

Piti možeš bilo gde, samo se nikada nemoj skrivati. Ako se kriješ, postaćeš poput bedra one žene koja čak ni košulju nije svukla prve bračne noći. Bićeš podmukao i slep. Možeš piti gde god želiš, ali svuda budi svestan sebe i čedan, jer to dvoje je jedno. Leti pij u vrtu pod drvetom, ili na verandi, a ako je velika žega, u hladovini sobe ili podruma. Budi bezbrižan. U tami se ne sme živeti. Uvek kaži: sad pijem vino. Nemoj pred sobom to poricati i nevolja će sama od sebe nestati.

(...)

Sve, dakle, zavisi od tebe. Svaka se duša rađa cela i ona svoju celovitost ne može da izgubi. Budi mudar, povrati svoju celovitost. Pij! Ono što ti ja nudim je ulje čistoće, ulje zanosa. Pij, a ostalo će doneti vino.

(...)

Puritanac je, međutim, agresivan čovek. Njegovoj agresivnosti nemalu snagu daje to što on misli kako je pronašao jedini pravi način življenja. Neko može biti puritanac i ako je materijalista i ako je idealista, budista ili talmudist, jer puritanizam nije pogled na svet nego temperament. Tome treba dodati još dve stvari: slepu veru u čvrsto utvrđene principe, mračnu organičenost i suludu i podmuklu borbenu spremnost u ime tih istih principa. Istinsku snagu puritancu daje što je on očajni ateista. Svaku bi ženu koja je lepša od proseka poslao na lomaču; isto bi tako svaki masni zalogaj bacio svinjama; onoga ko se smeje osudio bi na doživotnu robiju; ništa ne mrzi više od vina (metafora Boga), to jest, ustvari, ničega se toliko ne boji kao vina.

Puritanac je apstraktni čovek. Bezdušan. Kod ateista je uvek veći problem sa srcem nego sa pameću. Puritanac je istinski duševni bolesnik. Najkrvavije bitke i najstrašnije revolucije svetska istorija može da zahvali jedino puritancima. I sve zbog toga što je on, jadnik, umesto Boga otkrio princip. I on to zna. Zna i da je očajan. Vidi kako to dalje ne ide, ali ipak to i dalje čini. ...
Lek apstrakntnog života, ateizma, je zaljubiti se u prelepu ženu, i to brzo,... šetati po cveću, preseliti se i stanovati četinarskoj šumi, slušati muziku, diviti se slikama i piti, piti vino...Život ne vredi ništa ako ga ne možemo dati za veću vrednost.

(...)

Čovekova evolucija je odavno završena, kao transformacija materijalnog u energetsko. Čovečanstvo živi u poricanju toga kraja — u poricanju slobode koju je ljudsko biće doseglo, a koja mu omogućuje neposredno saučestvovanje u kosmičkim zbivanjima. U žiži evolucije je pojedinac sa svojom borbom za oslobođenje od obmana i patnje, a kategorija čovečanstva, kao jedna masa neosvešćenih „uspravno hodajućih” bića, jeste ona tamna, nevidljiva, neopisiva „masa”, koja jedino deevoluira, demutira i srozava se u strašni pakao sopstvenih noćnih i dnevnih mora.

(...)

U umetnosti nema razmene energije. Ono što važi za žive ćelije ne važi za kvante. Iako signalista nije naučnik, on bolje zna šta je nauka. Nema transfera energije iz pesme u pesmu. U svim pesmama je ista energija. Nema pretvaranja energije u materiju. Ono što se nama priviđa može se analizirati do beskraja — utoliko se mora stati s percipiranjem struktura i podstruktura i obratiti se kvantu: pogledajmo samo u koliki se glib uvalila današnja društvena teorija do u beskraj izreflektovana i nesposobna da izađe iz sobe s ogledalima.

Jeste: slomite ogledalo!

(...)

Zakon pijenja je kao i zakon ljubavi: bilo kada, bilo gde, bilo kako. Ali kao u ljubavi i u piću su važne sve okolnosti. Po prirodi vina treba odabrati godišnje doba i deo dana. Postoji vino za lenčarenje, zavodljivo vino, pripovedajuće vino, tragično vino. Najveća bezosećajnost je, naprimer, na veselom porodičnom ručku piti dramatično vino. Isto takva neukusnost je na službenom venčanju piti razuzdano vino. Kada si sam i nalaziš se napolju, uvek potraži pravu perspektivu. Vino voli visinu i dobar pogled, voli gledati odozgo. Kad si u sobi uvek prvo pripremi sto i postavi stolnjak.

(...)

U svakom slučaju prvo nešto pojedi, bar nekoliko orasčića, lešnika ili badema. Posle masnog semena razvija se pravi ukus vina. U kasnu jesen neka na tvom stolu uvek budu kesteni, pečeni, kuvani ili u pecivu i preko njih pij oštro mlado vino. Ne zaboravi hrizantemu! Može biti žuta, svetloljubičasta ili bela, svejedno, samo da je tu. Kesten, hrizantema i mlado vino. Zapamti to dobro!

(...)

Kada sve propadne, ostaće Bog i vino.

Bela Hamvaš

Marketing

 

  cinestarskola liderstvafotbhmbhmagazin