TL PreporuciBanner 670x90 Animated 15.02

Istina, laži i književnost

  • Objavljeno u kultura
Istina, laži i književnost

„Kako, da li si ti lud? Da li si lud?“ pita Falstaf princa Hala u prvom činu Šekspirovog Henrija IV. „Zar istina nije istina?“ Vic je naravno u tome što Falstaf masno laže i što ga princ upravo raskrinkava kao lažova.

 

U vreme poput današnjeg, kada je sama stvarnost izložena stalnim napadima, mnogi naši politički lideri dele Falstafov dvoličan odnos prema istini. U tri zemlje u kojima sam živeo i do kojih mi je najviše stalo – Indiji, Britaniji i SAD – laži se redovno serviraju kao istina, a pouzdanije informacije se ocrnjuju kao „lažne vesti“. Ali branioci realnosti greše kada osuđujući bujicu dezinformacija koja se neprestano sručuje na nas – čeznu za zlatnim dobom u kome je istina bila nesporna i univerzalno prihvaćena, i kada tvrde da nam je potreban povratak blaženom konsenzusu.

Istina je da je istina uvek bila sporna ideja. Kao student istorije na Kembridžu rano sam shvatio da postoje „osnovne činjenice“ o kojima se ne raspravlja, na primer to da se bitka kod Hestingsa odigrala 1066. ili da je američka Deklaracija o nezavisnosti usvojena 4. jula 1776. Međutim, formiranje neke istorijske činjenice je rezultat posebnog značenja koji se pridaje određenom događaju. Istorijska je činjenica da je Julije Cezar prešao Rubikon. Ali i mnogi drugi ljudi su prešli tu reku, pa istoriju njihovi postupci ne zanimaju. U tom smislu oni nisu prešli Rubikon. Pored toga, tokom vremena dolazi do promene značenja usvojenih činjenica. U vreme britanske imperije vojni protest iz 1857. bio je poznat kao Indijska pobuna, a budući da pobuna znači napad na zakonitu vlast, ta odrednica i njeno značenje govore nam da „pobunjeni“ Indijci nisu bili u pravu. Indijski istoričari danas o tom događaju govore kao o Indijskom ustanku, što ga pretvara u drugačiju činjenicu koja znači nešto drugo. Prošlost se neprestano iznova tumači u skladu sa shvatanjima datog vremena.

Ima, međutim, izvesne istine u ideji da je na zapadu u 19. veku postojao širok konsenzus o prirodi stvarnosti. Veliki romanopisci tog vremena – Gistav Flober, Džordž Eliot, Edit Vorton itd – pretpostavljali su da sa svojim čitaocima dele u principu iste ideje o prirodi stvarnosti. Na tom temelju je počivalo veliko doba realističkog romana. Ali taj konsenzus je počivao na nizu isključenja. Bio je to konsenzus bele srednje klase. Tačka gledišta kolonizovanih naroda ili rasnih manjina – iz koje je svet izgledao veoma različito od buržoaske stvarnosti opisane u romanima Doba nevinostiMidlmarč ili Gospođa Bovari – bila je brisana iz narativa. Često su bila marginalizovana i krupna pitanja od javnog značaja. U delu Džejn Ostin jedva se pominju napoleonski ratovi; u obimnom opusu Čarlsa Dikensa postojanje britanske imperije jedva da je naznačeno.

Konsenzus iz 19. veka je u 20. veku pod pritiskom ogromnih društvenih promena oslabio, a njegov pogled na svet se ispostavio kao – lažan. Neki od najvećih pisaca pokušali su da zabeleže hroniku te promene pomoću metoda realističkog romana – na primer Tomas Man u Budenbrokovima ili Đunićiro Tanizaki u romanu Sestre Makioka – ali je sam realistički roman postajao sve problematičniji i pisci – od Franca Kafke do Ralfa Elisona i Gabrijela Garsije Markesa – počinju da pišu nadrealnije tekstove, da govore istinu preko očigledne neistine i da na taj način, kao magijom, stvaraju nove stvarnosti.

Tokom svoje književne karijere tvrdio sam da je slom starih sporazuma o prirodi i sadržaju realnosti naša prava stvarnost i da se svet verovatno najbolje može objasniti sukobljenim i često nespojivim narativima. U Kašmiru i na Bliskom istoku, kao i u sukobu između progresivne Amerike i Trampistana imamo primere takvih nespojivosti. Takođe smatram da se posledice tog novog, suprotstavljenog, polemičkog odnosa prema stvarnosti nužno ogledaju u književnosti – da ne možemo da se ponašamo kao da ih nema. Verujem da je uticaj većeg broja raznovrsnih glasova dobar, da je on obogatio naše književnosti i učinio složenijim naše razumevanje sveta.

A ipak se danas suočavamo sa velikim problemom. Kako možemo da na jednoj strani tvrdimo da je moderna stvarnost nužno multidimenzionalna, izlomljena i fragmentarna, a na drugoj da je ona nešto vrlo posebno, niz stvari koje su takve kakve jesu, o kojima se ne može raspravljati i koje se moraju braniti od napada stvari koje nisu takve, a koje propagira recimo Modijeva administracija u Indiji, ekipa brexita u Britaniji i predsednik SAD? Kako se boriti protiv najgorih aspekata interneta, tog paralelnog univerzuma u kome uporedo teku važne informacije i čisto đubre, koje prividno ima isti nivo autoriteta, pa je ljudima teže nego ikada da razluče istinu od laži? Kako se odupreti eroziji autoriteta naučnih istina, dokazima potkrepljenih činjenica kakve su one o klimatskim promenama i vakcinaciji dece? Kako suzbiti demagoške pokušaje autoritaraca na vlasti da podriju veru javnosti u činjenične dokaze? Oni svojim biračima poručuju: „Ne verujte ni u šta osim u mene, jer ja sam istina“. Šta da radimo s tim? I kakva može biti uloga umetnosti, posebno književnosti u tome?

Ne pretendujem na zaokruženi odgovor. Mislim da treba da priznamo da je u ljudskom društvu istina uvek proizvod sukoba mišljenja i da treba da naučimo da pobeđujemo u tom sukobu. Demokratija nije učtiva. Ona je često nadvikivanje na javnom trgu. Treba da učestvujemo u sukobu mišljenja da bismo imali šansu za pobedu. A što se tiče pisaca, treba da obnovimo veru naših čitalaca u raspravu zasnovanu na činjenicama i da se posvetimo onome u čemu je fikcija uvek bila najbolja – izgradnji saglasnosti pisaca i čitalaca o tome šta je stvarnost. Ne govorim o rekonstruisanju uskog, isključivog konsenzusa iz 19. veka. Mislim na širu, složeniju viziju društva kakvu nalazimo u modernoj književnosti. Kada čitamo knjigu koja nam se sviđa, koju volimo, mi se slažemo sa njenim prikazom ljudskog života. Da, kažemo, zaista smo baš takvi, to radimo jedni drugima, to je istina. Možda upravo tu književnost može najviše da pomogne. Možemo učiniti da se u vremenu radikalnog neslaganja ljudi slože u vezi sa istinama velike konstante – ljudske prirode. Možda odatle treba krenuti.

U Nemačkoj posle Drugog svetskog rata autori takozvane Trümmerliteratur ili književnosti ruševina osetili su potrebu da obnove jezik zatrovan nacizmom, razrušen baš kao i njihova zemlja. Shvatili su da stvarnost ili istina treba da se ponovo izgradi od temelja, s novim jezikom, baš kao što treba ponovo izgraditi bombardovane gradove. Ovo je poučan primer. Opet stojimo, mada iz različitih razloga, usred ruševina istine. A za nas – pisce, novinare, filozofe – to znači da se treba posvetiti obnavljanju vere naših čitalaca u stvarnost i istinu. I to treba da učinimo na novom jeziku, gradeći od temelja.

The New Yorker, 31.05.2018.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 06.06.2018.

Marketing

 

  cinestarskola liderstvafotbhmbhmagazin