Logo
Printaj ovu stranu

Jazidi, deca Starog istoka

Jazidi, deca Starog istoka

U početku stvori Bog iz sopstvenog bivstva beli biser i golubicu, i nazva je Enfer. I položi biser na golubicu i on osta na njoj 40.000 godina… I prvi dan koji stvori beše Subota. U taj dan saobrazi anđela čije je ime Ezrail, niko drugi do Melek Tavus, onaj koji je najveći od svih. (Iz jazidskog mita o stvaranju sveta)

DANIJELA STEFANOVIĆ

Jazidi, starosedeoci severnog Iraka, severne Sirije i jugoistočne Turske, privukli su pažnju svetske javnosti avgusta 2014. kada su snage Isisa osvojile Sindžir, što je za posledicu imalo progon oko 50.000 pripadnika ove zajednice. O stradanjima Jazida možda najrečitije svedoči knjiga Nadije Murad („Poslednja devojka: moja priča o zarobljeništvu i borbi protiv Islamske države“, Beograd 2018), aktivistkinje i dobitnice Nobelove nagrade za mir 2018, koja je i sama bila kidnapovana 2014. i tri meseca bila u zarobljeništvu kao seksualna robinja.

Ko su zapravo Jazidi? Njihov kulturni milje ne razlikuje se od kurdskog, što se ogleda i u činjenici da većina pripadnika ove zajednice govori kurmanji (ili kermanci – severnokurdski jezik). Arapski se govori samo u dve naseobine u severnom Iraku, u selima Bašika i Bazanen. Gotovo čitavo usmeno predanje Jazida, uključujući i religijsko, sačuvano je na kurmanjiju.

Jazidi nastanak svoje zajednice vezuju za stvaranje sveta i čudesno rođenje Adamovog sina, Šehida bin Jara. Organizovano bogoštovlje nastaje u vreme Šeik Adi ibn Mosafer al Umavija, koji je slavljen kao prorok religije Jazida. Rođen je oko 1075. u libanskom selu Beit Far (današnji Kirbet Kanafar), na zapadnim obroncima doline Beka, oko 60 km južno od Balbeka. Njegov otac Mosafer bin Ismail, bio je jedan od islamskih mudraca čije je poreklo sezalo do omejadskog kalife Mervana bin al Hakama. Njegova majka zvala se Jazda. Kao mlad čovek Mosafer je otišao u Bagdad. Među onima sa kojima je učio nalazio se i Abd al Kadir al Gilani, Kurd koji je osnovao sufitski red Kadirija. Bagdad je napustio poslednjih godina 11. veka i nastanio se u Lališu (oko 60 km severoistočno od današnjeg Mosula i antičke Ninive), selu gde je hrišćanski pustinjak It Alaha davno pre njega pronašao svoje utočište. Planinska regija koju je izabrao za život već je bila naseljena kurdskim plemenom Hakari koje je i ranije davalo utočište drugim sufitskim misticima. Osim hodočašća u Meku 1116. Musafir je ostatak života proveo u Lališu. Kao vođa religijske zajednice ostao je upamćen kao Šeik Adi. Abu Sad al Samani (1113-1166), savremenik i biograf Šeika Adija, zajednicu već naziva Al Jazadija (sledbenici Adija).

Tokom godina Šeik Adi je stekao veliko poštovanje zbog skromnosti, posvećenosti veri i čudesnih moći. Jedan od njegovih sledbenika je svedočio da je Šeik Adi naizust govorio Kuran svake noći po dva puta. Hranio se voćem i nosio odeću od pamuka sa obližnjih polja. Učenje Šeika Adija ovaploćeno je u četiri traktata i nekoliko poetskih tekstova sačuvanih u prepisima na arapskom. Rukopis sa Šeid Adijevim delima, nastao u Damasku 1509, danas se čuva u Nacionalnoj biblioteci u Berlinu. Godine 1934. američki antropolog Henri Fild identifikovao je do tada nepoznate poetske tekstove Šeika Adija u Gebel Sindžaru. Kopije ovih tekstova danas se čuvaju u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu. Šeiku Adiju pripisuju se još dva dela koja ujedno čine i Svetu knjigu jazidizma.

Preminuo je januara 1162. Sahranjen je u Lališu i njegova grobnica postala je mesto hodočašća Jazida. Budući da je Šeik Adi preminuo bez poroda, na mestu vođe zajednice nasledio ga je njegov rođak Šahr abu al Barakat, koji je već godinama živeo u Lilišu i bio poštovan zbog svoje učenosti.

U vreme Hasana bin Adija, koji je rođen 1195, započelo je striktno poštovanje učenja Šeika Adija i bespogovorno pridržavanje njegovih načela. Njemu se pripisuje i autorstvo takozvane Crne knjige (Mešaf Roaš), jedne od svetih knjiga Jazida. Jedan od segmenata knjige, koji je najverovatnije interpolacija iz kasnijih vremena, dovodi u vezu poreklo zajednice sa sasanidskim dinastima Šapurom I i Šapurom II.

Izolovanost zajednice nije dugo trajala. Turobno prisustvo Mongola odrazilo se i na Jazide u Lališu, te je 1246. Hasan bin Adi, tadašnji vođa zajednice, bio utamničen u Mosulu. Godine 1254. Hasan bin Adi je ubijen, zajedno sa 200 svojih sledbenika, a posmrtni ostaci Šeika Adija izveđeni iz njegove grobnice u Lališu i spaljeni. Ovaj događaj je bio posledica mešenja vođa zajednice u lokalne i regionalne političke prilike. Ova tendencija će se nastaviti i u potonjim periodima. Čini se da je i u samoj zajednici dolazilo do razdora budući da se loza Adijevih naslednika, kao vođa zajednice, prema hronici Abu al Faradž bin Haruna završila 1281.

Od vremena utamničenja Hasana bin Adija podaci o istoriji zajednice u Lališu postaju više nego oskudni. Zahvaljujući hronici Abu al Faradž bin Haruna (sirijski episkop Grigorije), saznaje se da su 1275. dvojica braće, potomci Šeik Adija, bili u sporu jer se jedan od njih oženio Mongolkom, što je rezultiralo razdorom u porodici, a potom i njegovim pogubljenjem 1285. Sredinom 15. veka nailazi se na još jedan pomen, u okviru političkih prilika, zajednice u Lališu u delu egipatskog istoričara Ahmeda ibn Ali al Makrizija. Do vremena Al Makrizija verovanja zajednice iz Lališa koja su suštinski odstupala od učenja zvaničnog islama, prihvatile su hiljade Kurda. Božije prvo postignuće po stvaranju čoveka, očuvano u tradicijama i islama i judaizma i hrišćanstva, jazidizam je odbacio kao netačno i kreirao novog „posrednika“ između ljudi i Boga – njegova zemaljska imanacija bio je anđeo u liku pauna – Tavuse Melek.

Zajednica Jazida je verovatno opstala i u 13. i u 14. veku, ali je važno pomena da čak ni detaljne povesti Mosula iz 14. veka ne pominju Lališ. Bez obzira na nemuštost izvora, sasvim je moguće da je zajednica i u pomenutom periodu imala sledbenike među okolnim kurdskim plemenima, ali i u gradovima poput Antiohije (današnja Antakija u Turskoj) i Džazirab ibn Umare (današnji Džizre u Turskoj).

Zajednica u Lališu je ponovo postala vidljiva 1415. kada je, zbog optužbi za bezbožništvo i razvrat, naselje bilo spaljeno a brojni žitelji ubijeni. Jazidi iz Lališa su preživeli napad iz 1415. ali je on svakako doprineo njihovoj još izraženijoj izolovanosti i pojačanom neprijateljstvu prema zvaničnom islamu. Međutim, na osnovu sačuvanih izvora još uvek se ne može sa sigurnošću reći kada su članovi zajednice prestali da se identifikuju kao muslimani, što bi u isto vreme morao biti i trenutak zvaničnog nastanka jazidizma kao verskog učenja. Islamski hroničar kurdskog porekla Šaraf kan Bidlisi (1543-1599) kritikuje versku doktrinu ove zajednice koju već naziva jazidskom. Beleži i to da Jazidi preko svake mere slave kult ličnosti svog velikog učitelja te čak veruju da će na dan vaskrsenja svi do jednog biti uzneti na nebo.

Novi podaci o zajednici potiču iz sredine 17. veka kada su hrišćani iz oblasti Sindžir (današnji severozapadni Irak) prihvatili jazidizam, dok su Jazidi u okolini Alepa (Sirija) hristijanizovani. Neki od članova zajednice su očigledno bili uključeni i u lokalne političke i ekonomske prilike, ali je zajednica pritisnuta administrativnim reformama Osmanskog carstva, bila prinuđena da ustukne što je za posledicu imalo i masovno iseljenje Jazida u regiju Zakavkazja.

Godine 1832. dogodio se masakr u blizini Mosula za koji je bio odgovoran kurdski uglednik Soranskog emirata, poznat kao Mire Kor (slepi princ). Napad je bio posledica ubistva saveznika soranskog princa Ali Age, za šta je bio odgovoran jazidski uglednik Ali Beg. Godine 1849. Jazidi južno od jezera Van iskusili su sličnu sudbinu. Iste godine Jazidi koji su živeli na teritoriji Osmanskog carstva priznati su kao verska zajednica, ali je nekoliko decenija potom usledio novi pogrom u okolini Mosula izazvan verskom netrpeljivošću.

U isto vreme evropski i američki misionari, diplomati i istraživači dolaze u dodir sa Jazidima i upravo iz sredine 19. veka potiču i prva savremena pisana i foto svedočanstva o Jazidima – prikazi verskih simbola Jazida (pre svega pauna) i obreda i svetkovina u Lališu.

Pol Emil Bota (1802-1870) bio je prvi francuski konzul u Mosulu. Na dužnost je postavljen 1841. Uz političke dužnosti, Boti je bilo povereno i iskopavanje ostatka drevne Ninive za koju se verovalo da se nalazi ispod naslaga mulja na levoj obali Tigra, nasuprot Mosulu. Botina prva arheološka stanica bio je Kujundžik, preko puta Mosula, mesto gde su 1832. masakrirani Jazidi. Sredinom juna 1842. Bota je započeo sa probnim iskopavanjima. Marta 1843. on je istraživanja sa Kujundžika preneo na Horsabad, selo udaljeno oko 16 km od Mosula. Trećeg dana iskopavanja iz zemlje su izronili blokovi ukrašeni reljefima – otkrivena je palata asirskih careva. Misionar i orijentalista Džordž Persi Bedžer (1815-1888) septembra 1843. posetio je Botina iskopavanja. Odredište Bedžera i njegovih pratilaca nije bila Niniva, već obližni Lališ. Prikaz Lališa, nastao tom prilikom, prvo je zapadno svedočanstvo o jazidskom svetilištu. Među Bedžerovim pratiocima nalazio se i Ilja Nikolajević Berezin (1818-1896), orijentalista sa Univerziteta u Kazanu. Izveštaj Berezina o poseti Lališu objavljen je 1854, dve godine nakon Bedžerove knjige, i donosi celovitiji i detaljniji prikaz ovog putovanja i samog svetilišta. Korpus usmenog predanja Jazida prvi put je objavljen 1978 (C. Allison, The Yezidi Oral Tradition in Iraqi Kurdistan / Jazidsko usmeno predanje u iračkom Kurdistanu, London 2001).

Važno je naznačiti da su neki od elemenata verskog učenja koje će kasnije dobiti svoje obrise u jazidizmu, već bili prisutni u okolini Mosula i pre dolaska Šeika Adija. Ovo se ne odnosi samo na tragove zoroastrizma, već takođe i na poštovanje Jadiz bin Muavije. Mnogo pre dolaska Šeika Adija sufizam je bio prisutan u regiji, što se svakako može dovesti u vezu i sa političkim prilikama nastalim posle pada dinastije Omejada. Važno je imati na umu i to da su mnoga kurdska plemena, od kojih je posebno vredno pomena pleme Tajradija, za koje izvori eksplicitno beleže da su poštovali veru Maga, još uvek praktikovala preislamsko bogoštovlje.

Nema nikakve sumnje da je jazidizam nastao na temeljima sufizma. Međutim, podjednako je nesporno i to da ideje i učenja sufizma mogu samo delimično da odgovore na verovanja i versku praksu jazidizma. Nekoliko važnih odlika jazidizma, bez sumnje neislamskog porekla, posvedočeno je i u drugim njima savremenim zajednicama. Primera radi, u religijskim konceptima jarsanizma u Kurdistanu. Jarsanizam (Ahle Hak) je sinkretičko versko učenje nastalo u 14. veku u zapadnom Iranu. Jezik Jarsana je gorani, jedan od dijalekata kurdskog. Suština jarsenizma sastoji se u dostizanju konačne istine. Jarseni veruju da su Sunce i vatra sveti i slede principe jednakosti, pročišćenja, pravednosti i jedinstva u čemu se mogu nazreti elementi antičkog mitraizma. Čini se da su obe zajednice apsorbovale različite (i koncepcijski i suštinski) religijske postulate i integrisale ih u svoj sistem verovanja.

Religijsko ishodište Jazida je složeno. Reč je o kompleksnom sinkretističkom učenju u kome su se spojile verske tradicije staroistočnih i islamskih zajednica i pokreta. Sufizam je nedvosmisleno evidentan u religijskoj terminologiji, posebno u mističnim tekstovima, ali je mitološki korpus uglavnom preislamski, a posvedočene kosmogonije imaju brojne zajedničke odlike sa staroistočnim mitovima o stvaranju sveta.

Jazidi, najmlađa deca Starog istoka, danas žive raseljeni na tri kontinenta. Preživeli su jedan od najvećih pogroma u istoriji savremenog sveta. Zajednica je ostala dosledna svojim verskim učenjima, a Lališ centar bogoštovlja. Od Jazida se i danas očekuje da najmanje jednom u životu posete Lališ, i u njemu provedu šest dana.

I Bog stvori Meleka Tavusa (i načini ga) najvećim od svih. Potom stvori sedam nebesa, Zemlju, Sunce i Mesec. Načini i čoveka, zveri, ptice i bilje i stavi ih u nabore sopstvenog postojanja. Zajedno sa Anđelima nastao je iz Bisera. I zarida nad Biserom koji se na četvrti razdvojio. Voda nadođe i nastade more. Svet je bio okrugao i bez pukotina. Potom stvori Gabrijela u obličju ptice i posla ga (na put) i dade mu četiri strane (sveta) u ruke. Potom sagradi sebi barku i osta na vodi 30.000 godina. Onda stiže do Lališa i nastani se u njemu. Uzdahnuo je i usidrio se. Sve se zatrese i nastade Zemlja.

Autorka je profesorka na Odseku istorije Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Peščanik.net, 17.04.2019.

 

 
Copyright © 2015. BH Magazin Developed by Senoworks Ent. All Rights Reserved.