TL PreporuciBanner 670x90 Animated 15.02

Kako smo potrošili socijalizam

  • Objavljeno u kultura
Kako smo potrošili socijalizam

Branislav Dimitrijević je o knjizi Potrošeni socijalizam. Kultura, konzumerizam i društvena imaginacija u Jugoslaviji (1950-1974) napisao da „uprkos revizionizmima u redovnom obrazovanju, obim saznanja i tumačenja za neke još nepostojeće ’studije Jugoslavije’ povećava se svakim danom. Ova knjiga zagovara kritičko prevazilaženje kako ’totalitarne’ tako i ’jugonostalgičarske’ paradigme u nastojanju da se jugoslovenska socijalistička imaginacija reartikuliše na ruinama njenog tranzicijskog sloma.“[2]

DEJAN VASIĆ

ELEKTROBETON


Knjigu koju ću u daljem tekstu prikazati preporučujem široj čitalačkoj publici koja ima želju da dobije dodatne informacije o razvoju popularne kulture u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, ali i stručnoj javnosti kojoj će biti važna polazna tačka za dalju naučnu analizu pojave, razvoja i uloge potrošačke imaginacije u SFRJ.

U predgovoru autor se poziva na Borisa Budena i njegovu analizu „postkomunističke“ ekonomske i političke tranzicije[3],i podvlači razliku između dve imaginacije, odnosno dva pogleda na teoriju kulture u SFRJ: „totalitarna paradigma“ po kojoj je kultura u SFRJ bila obeležena sukobom zvanične i disidentske kulture, i „jugonostalgičarska paradigma“ kao tranzicijska kulturna logika koja je fokusirana na period od sredine šezdesetih do sredine osamdesetih godina, odnosno na liberalno-reformističke procese u Jugoslaviji, kada započinje i kulminira istorijska kriza socijalizma.


Dimitrijevićevo stanovište je drugačije u odnosu na pomenute paradigme budući da on pomera fokus istraživanja na period ranih pedesetih godina, kada započinje proces obnove zemlje nakon rata, masovno opismenjavanje stanovništva, ubrzani ekonomski rast i relativno uspešan proces modernizacije zemlje. Teza autora je da period „postsocijalističke tranzicije“ započinje nizom ekonomskih reformi od polovine pedesetih, kao i procesom postepene društveno-ekonomske liberalizacije tokom šezdesetih i sedamdesetih godina.[4] Pojavu potrošačke kulture šezdestih i njen dalji razvoj tokom sedamdesetih godina, Dimitrijević uzima kao označitelj ove tranzicije i centralnu temu knjige, analizirajući njenu dvostruku prirodu, funkciju u reprodukciji kapitalističke imaginacije, ali i kao važan aspekt daljeg socijalističkog razvoja.[5] Autor je za cilj imao povezivanje istorijskih činjenica vezanih za ekonomsku politiku i regulaciju društvenih odnosa u SFRJ sa analizom kulturne logike zamenjivanja komunističkog utopizma potrošačkim antiutopizmom. Drugim rečima, autor želi da ukaže na nemogućnost političkih elita da pronađu rešenje za sve veću disproporciju između samoupravnih, kolektivnih procesa proizvodnje i lične imaginacije o blagostanju kroz potrošnju i posedovanje, kao posledice ekonomske liberalizacije. U metodološkim smislu, knjiga je zasnovana na kulturalnoj analizi „dijalektičkih slika“, proklamovanih društveno-političkih iskaza (i praksi) i različitih formi kulturne i umetničke produkcije.


Komunistička ideja uspostavljena na jednakosti, utopizmu i progresivizmu, kao ideološka baza i nadgradnja jugoslovenskog socijalizma, već u prvoj deceniji po završetku rata (tokom kojeg se dogodila i narodna revolucija) nalazila se pred izazovom. Rešavanje pitanja svojinskih odnosa, abolicija privatne svojine i kolektivno upravljanje proizvodnjom bili su preduslovi uspostavljanja beskompromisne jednakosti kroz društvenu svojinu. Nakon raskida sa Informbiroom (1948) i novim Ekonomskim merama (1951), Jugoslavija je odbacila plansku ekonomiju sovjetskog tipa, preduzeća su dobila veću samostalnost u odlučivanju, što je pored slobodnog formiranja cena, uticalo na razvoj konkurencije i liberalizaciju tržišta. Ovde dolazimo do Dimitrijevićeve teze da „postsocijalistička“ tranzicija počinje ekonomskim reformama sredinom pedesetih godina, koje dovode do slabljenja privrednih sektora koji proizvode resurse, u poređenju sa preduzećima koja nude gotove proizvode. Reforme su bile usmerene na podsticanje lične potrošnje na uštrb investicija, što konsekventno dovodi do pojave potrošačkog društva, klasnog raslojavanja, ali i sve veće nejednakosti u razvijenosti unutar federacije.



OD IMAGINACIJE O SLOBODI KROZ POTROŠNJU KA IMAGINACIJI O SLOBODI KROZ NACIONALNO OSLOBOĐENJE


Iz perspektive rodnih studija analiza je usmerena na razvoj potrošačke imaginacije kroz primere časopisa koji su izdavani od pedesetih do sedamdesetih godina. Autor hronološki prati razvoj časopisa namenjenih ženama („Ukus“i „Bazar“), postepeno redukovanje i zamenu političkih „lakim sadržajima“, i povlači paralelu sa smanjivanjem učešća žena u političkom odlučivanju, na primeru delovanja i gašenja organizacije Antifašistički front žena. Uloga žene kao potrošača i žene kao domaćice postaje dominantna kako u spomenutim časopisima, tako i u političkim govorima zvaničnika. Časopisi namenjeni muškarcima analizirani su u znatno manjoj meri uz navođenje primera žurnalistike erotskog sadržaja (Penthaus, Adam i Eva, Čik).


Kroz primer filma „Ljubav i moda“ Ljubomira Radičevića iz 1960, Dimitrijević na ubedljiv način donosi obećanu kulturalnu analizu „dijalektičkih slika“. Za potrebe snimanja filma kao kulisa je korišćen grad i novoizgrađeni objekti Palata SIV-a i Surčinski aerodrom, u službi prikazivanja progresa i ubrzane modernizacije. U filmu su jasni italijanski uticaji na jugoslovensku modu, dizajn i muziku, i implicitno na ekonomsku razmenu dve zemlje u okviru Maršalovog plana. Figura idealnog potrošača i uzora posleratne omladine u filmu je prikazana u liku devojke Sonje, koju glumi Beba Lončar. Lajfstajl marketing i plasiranje proizvoda, moda kao izraz lične slobode, vožnja skuterom Lambretta ulicama i vazduhoplovom iznad grada, žena kao muza i erotski fantazam, u funkciji su prikazivanja „ulepšane stvarnosti“. Problem tržišne utakmice i nerešenih pitanja međusobne konkurentnosti socijalističkih preduzeća, Dimitrijević demonstrira na primerima takmičenja između Jugomode i Jugošika, rečenicom „Nije mi toliko do bruke koliko do tržišta“ koju izgovara direktor Jugošika u filmu, i tekstom „Konkurencija po svaku cenu“ koji je objavljen u časopisu „Ekonomska politika“ u vreme snimanja filma.


„Naivni subjekt tranzicije“ koji je prema konstataciji Dimitrijevića isključen iz navedenog filma, u knjizi je našao svoje mesto u analizi filmova crnog talasa. Iako je slika radnika-udarnika imala ključno mesto u razvoju socijalističke imaginacije u periodu ostvarivanja „prvog petoletnog“ plana, postala je višak koji kvari sliku „ulepšane svakodnevice“ od sredine pedestih na dalje. Izostavljena je analiza mesta socijalizacije radničke klase, ovde pre svega mislim da radničke klubove i na domove kulture pri mesnim zajednicama. Ove primere navodim jer su imali izuzetno bitnu ulogu u razvoju socijalističke imaginacije, pre svega jer su u njima bili dostupni mediji masovne komunikacije, kino projektori, televizori i žurnalistika, koji su činili važan aspekt u formiranju i razvoju potrošačkog društva.


Iako autor kroz primer filma „Bal na vodi“ koji je 1986. snimio Jovan Aćin analizira istorijski revizionizam građanske klase, i navodi da je do sloma Jugoslavije iz klasne perspektive došlo savezom sloja političkih i privrednih rukovodilaca sa privatnim sopstvenicima osamdesetih, kroz zamenu klasnog nacionalnim pitanjem tokom sedamdesetih i osamdesetih, dalje produbljivanje ovih napomena izostaje. Dimitrijević analizu završava na mestu sa kojeg bi knjiga koja nosi naslov Potrošeni socijalizamu idealnom smislu morala da počne. Ustavima iz 1963. i 1974. garant društvene jednakosti bilo je pitanje svojinskih odnosa, niko nema svojinsko pravo nad društvenim sredstvima za proizvodnju i ne može po pravno-svojinskom odnosu prisvojiti proizvod društvenog rada. Nakon naftnih kriza (1973-4. i 1979-80.) jugoslovenska ekonomija održavana je kroz zaduženja države i inflatornim finansiranjem. Upravo se nerešeno pitanje potrošnje, zabrana uvoza robe široke potrošnje i kontrolisani uvoz proizvodnih resursa, našao u centru iznuđenih mera štednje savezne vlade Milke Planinc, u okviru dugoročnog programa stabilizacije. Vlada je 1983. godine pod pritiskom inostranih poverilaca proglasila spoljni dug preduzeća i banaka javnim, čime je SFRJ na sebe preuzela otplatu kredita uzetih u inostranstvu. Svojinska transformacija društvenog vlasništva u državno dokapitalizacijom preduzeća, koja je i formalno sprovedena ekonomskim reformama koje je pokrenula savezna vlada Ante Marković (1989-90), suspendovala je raniji društveni ugovor i obećanje (neanticipirane) jednakosti. Jedna od ključnih razlika između sedamdesetih i osamdesetih godina jeste političko pitanje slobode. Kako je Dimitrijevič kroz knjigu pokazao, imaginacija o slobodi kroz potrošnju bila je dominantna za period šezdesetih i sedamdesetih godina. Ovde bih naglasio da tokom sedamdesetih dolazi do razvoja imaginacija o slobodi kroz nacionalno oslobođenje, a da od osamdesetih postaje ne samo dominantno, već i jedino politički mišljeno pitanje slobode.


Kako smo potrošili socijalizam? Ovde bih se pozvao na Borisa Budena i jedno od pitanja „postkomunističke“ tranzicije ili takozvane tranzicije ka demokratiji, koja je ideologija došla na vlast nakon 1989? Da bi otvorili mogućnost da se „jugoslovenska socijalistička imaginacija reartikuliše na ruinama njenog tranzicijskog sloma“ moramo pokrenuti pitanja na koji način i kojim sredstvima je ne samo potrošen, već i demontiran socijalizam? Iako je fokus knjige na počecima „trošenja socijalizma“ iz društvene, ekonomske i potrošačke perspektive, prilikom čitanja stekao sam utisak da izostaje kulminacija procesa kojima se knjiga bavi, pre svega politička analiza koja bi jasno sumirala rezultate tranzicije. Ne smemo zaboraviti da je tokom perioda socijalizma i postsocijalističke tranzicije izgrađena ekonomska, privredna i poljoprivredna infrastruktura koju rasprodajemo kako bi finansirali tranziciju ka demokratiji. Tokom osamdesetih dolazi do transformacije društvenog u državno, a zatim državnog u privatno vlasništvo, kao i proces zamenjivanja klasnog pitanja nacionalnim, koji je kulminaciju doživeo u ratovima devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije. Otvaranje pitanja političke pozadine rehabilitacije zločinaca iz Drugog svetskog rata i restitucije imovine, uloge intelektualaca, ideologa i organizacija civilnog društva u navedenim procesima, važan je aspekt za rasvetljavanje istorijskog revizionizma perioda socijalizma u savremenom obrazovanju. Smatram da bi osnovna uloga budućih „Studija Jugoslavije“ morala biti usmeravanje fokusa istraživanja ka rasvetljavanju navedenih političkih procesa, kako bi se sprečio istorijski revizionizam koji nam skreće pogled sa društveno političkih tekovina socijalističke Jugoslavije.


[1] Branislav Dimitrijević je na promociji knjige Potrošeni socijalizam. Kultura, konzumerizam i društvena imaginacija u Jugoslaviji (1950-1974),održanoj u Muzeju Jugoslavije 03.05.2017. izjavio da je jedan od mogućih naslova knige bio i Kako smo potrošili socijalizam.

[2] Branislav Dimitrijević, Potrošeni socijalizam. Kultura, konzumerizam i društvena imaginacija u Jugoslaviji (1950-1974), Fabrika knjiga i Peščanik, Beograd, 2016.

[3] Boris Buden, Zona prelaska.O kraju postkomunizma, Fabrika knjiga, Beograd, 2012. Navedeno u B. Dimitrijević, „Potrošeni socijalizam“, str. 7.

[4] Prema navodu autora ovu tezu je prvi put izložio u B. Dimitrijevic „Sozialistischer Konsumismus, Verwestlichung und kulturelle Reproduktion. Der „postkommunistiches” Übergang im Jugoslawien Titos“, Zurück aus der Zukunft: Osteuropäische Kulturen im Zeitalter des Postkommunismus, B. Groys, A. von der Heiden, P. Weibel (ur.), Suhrkamp Verlag, Frankfurt, 2005. Navdeno u B.Dimitrijević, nav.delo, str. 10

[5] Dimitrijević se poziva na tezu Igora Dude da do ove prekretnice dolazi 1958. I. Duda,Pronađeno blagostanjeSvakodnevni život i potrošačka kultura u Hrvatskoj 1970-tih i 1980-tih, Srednja Evropa, Zagreb, 2010. Navedeno u B. Dimitrijević, nav. delo, str.32.

Marketing

 

  cinestarskola liderstvafotbhmbhmagazin