TL PreporuciBanner 670x90 Animated 15.02

Ideja da se suprotnosti privlače je sranje

Ideja da se suprotnosti privlače je sranje

Kao da se svi slažu da se suprotnosti privlače. Mladi i stari, srećni i nesrećni, samci i parovi – svi se primaju na tu klasičnu ljubavnu izreku. Stručnjaci za međuljudske odnose pisali su knjige na tu temu. Internalizovali su je ljudi u potrazi za ljubavlju, pa sad 86% njih kaže da im treba partner potpuno suprotan od njih samih.

 

IZVOR: https://www.vice.com/rs/article/evmm3k/ideja-da-se-suprotnosti-privlace-je-sranje

Problem je u tome što magneti i romantične veze ne funkcionišu po istom principu. U svojoj knjizi, Great Myths of Intimate Relationships, objašnjavam da ljude u stvari privlače osobine slične našima, nikako suprotne.

 

Mnoga su naučna istraživanja posvećena odgovoru na pitanje da li se suprotnosti zaista privlače. Ispitane su kombinacije koje vode ka kvalitetnim odnosima i upoređeni partneri – da li su slični, različiti, ili suprotni? Ove tri mogućnosti su respektivno osnove homogamne, heterogamne, i komplementarne hipoteze.

Jasno je da tu pobeđuje homogamija. Od pedesetih godina prošlog veka, sprovedeno je preko 240 socioloških studija kako bi se odredilo da li sličnosti u mišljenjukarakteruinteresovanjusistemu vrednosti i ostalim karakteristikama vode ka privlačnosti. Psiholozi Metju Montoja i Robert Horton su 2013. meta-analitički obradili rezultate ovih istraživanja i zaključili da postoje neoborivi dokazi za korelaciju sličnosti i privlačnosti.

Drugim rečima, dokazano je da svaka ptica svome jatu leti. Ljudima je sličnost privlačna do te mere da se isti ishodi javljaju unutar različitih kultura.

Zbog ove asocijacije, često se dešava da su osobe u stabilnim vezama slične na razne načine. Nekad se radi o asortativnom sparivanju, mada se ovaj izraz češće koristi da opiše odnose između osoba sličnog nivoa obrazovanja, finansijskog statusa, i fizičkog izgleda.

Sve ovo ipak ne dokazuje da se suprotnosti uopšte ne privlače. Moguće je da važe i homogamni i komplementarni principi. Dakle, ima li naučnih dokaza u prilog ideju da se suprotnosti makar nekad privlače?

Ljubavne priče često govore o ljudima koji u partneru traže ono što im nedostaje na ličnom nivou, na primer kad se fina devojka zaljubi u opasnog tipa. U tom smislu se kaže da su partneri komplementarni – možda je jedan komunikativan i duhovit, a drugi stidljiv i povučen. Lako je shvatiti šta se jednom sviđa kod drugog – osobine koje nedostaju jednom drugi ima napretek. Čak je lako zamisliti kako prijatelji povučenu osobu guraju u pravcu one komunikativne u nadi da će je promeniti nabolje. Postavlja se jedno pitanje: da li ljudi teže komplementarnim partnerima i u stvarnom životu, ili samo na filmu?

 

Nauka kaže da je u pitanju čista fikcija. Istraživanja ne nude nikakve dokaze da razlika u karakteru, interesovanju, obrazovanju, vaspitanju, religiji, političkim stavovima ili drugim karakteristikama povećava privlačnost potencijalnih partnera.

Na primer, jedno istraživanje pokazalo je da studenti favorizuju potencijalne partnere čiji profili sadrže opise u kojima se prepoznaju a ne one koji bi im bili komplementarni. Ovaj zaključak podržale su i druge studije. Na primer, introvertne osobe ne privlače ekstrovertne ni manje ni više od ostalih.

Iako su dokazi više nego ubedljivi, kako to da mit heterogamije i dalje opstaje? Verovatno je u pitanju kombinacija faktora. Pre svega, kontrast je upadljiv; moguće je da se partneri slažu po velikoj većini karakteristika, iako naglašavaju one po kojima se razlikuju i oko kojih se svađaju.

Takođe, ima dokaza koji sugerišu da se male razlike između bračnih drugova sa vremenom povećavaju. Psiholozi Endru Kristensen, Brajan Dos, i Nil Džejkobson u svojoj knjizi Reconcilable Differences opisuju kako se partneri sa protokom godina spontano zauzimaju komplementarne uloge.

Na primer, u paru čiji je jedan član neznatno duhovitiji od drugog, moguće je da se sa vremenom razvije navika u kojoj prvi partner preuzima ulogu „onog duhovitog“, dok se drugi navikava na ulogu „onog ozbiljnog“. Demonstrirano je da komplementarnost zaista raste sa vremenom; čak i vrlo slični partneri počnu da teže diferenciranju.

 

Dakle, atrakcija koju predstavljaju razlike neuporedivo je manja od atrakcije koju predstavljaju sličnosti. Ljudi i dalje sebe ubeđuju da se suprotnosti privlače zato što sa vremenom partneri u vezi počinju da naglašavaju razlike koje ih čine komplementarnim.

Metju D. Džonson je profesor psihologije i direktor Laboratorije za porodično-bračna ispitivanja pri Univerzitetu Bingamton u Njujorku. Tekst preuzet sa The Conversation; pročitajte original.

Marketing

 

  cinestarskola liderstvafotbhmbhmagazin