TL PreporuciBanner 670x90 Animated 15.02

Kako i zašto žene postaju serijske ubice

Kako i zašto žene postaju serijske ubice

Autor Tori Telfer ( Lady Killers ) o društvenim normama koje uslovljavaju tretman ženskih serijskih ubica, i okolnostima koje su ozloglašene istorijske figure ženskog pola uputile ka ubistvu.

 

Tekst je objavljen na Broadly

Tori Telfer je 2014. nabasala na ime Eržebet Batori, mađarske grofice iz 16. veka koja se, legende kažu, kupala u devičanskoj krvi svojih žrtava kako bi očuvala mladost. Posle dubokog, mračnog istraživanja Vikipedije, Telfer je odlučila da započne kolumnu pod naslovom Lady Killers za Hairpin, a kasnije je prešla na Jezebel. Nedavno je izdala i knjigu pod istim imenom, u kojoj se bavi istorijom i predanjima vezanim za poznate serijske ubice ženskog pola.

 

Knjiga humanizuje neke od najteže dehumanizovanih pripadnica ljudskog roda, pa tako otkriva da je Eržebet Batori bila plod srodničkog braka, da je u detinjstvu prisustvovala traumatičnim nasilnim incidentima, da se verila sa deset godina, da su je mučenju i ubijanju učili muž Nadasdi i veštica Darvolija, i da se verovatno nikad nije kupala u krvi. Ta legenda se održala, tvrdi Telfer, zato što nam je lakše da zamislimo samoživu nego sadistički nastrojenu ženu.

Lady Killers opisuje kako su društvene norme uticale na formiranje glasina o ženama ubicama kao što je bila Lizi Halidej, kojoj su u detinjstvu podsmevali zbog izgleda, kojoj je bio oduzet dvanaestogodišnji sin pošto je sa njim pobegla od nasilnog muža. Isto važi za Meri En Koton, siromašnu ženu koja je izgubila četiri ili pet beba. U svakom poglavlju, Telfer nas navodi da sažaljevamo ove kriminalce samo da bi nas na kraju podsetila na to kako su one odlučile da reše svoje poteškoće.

Razgovarali smo sa autorkom na temu neshvaćenih žena ubica. Intervju je skraćen i uređen da bi bio što jasniji.

 

BROADLY: U knjizi govoriš o tome kako su ženske ubice često bile zanemarene. Zašto se to dešavalo? Šta nam to one otkrivaju što ne želimo da priznamo?


TORI TELFER: Serijske ubice ženskog pola postanu naglo popularne posle hapšenja, ali ljudi ih obično zaborave čim im se izrekne zatvorska kazna. Mislim da je uzrok tome teškoća sa kojom uspevamo da spojimo ideju žene sa idejom potencijalnog ubice. Njihovi zločini otkrivaju da slabiji nije uvek i lepši pol, što je neprijatna ako ne i zastrašujuća pomisao za javnost.

Kako se razlikuje reakcija javnosti na muške i ženske ubice?
Kad se pogleda šta je ostalo zabeleženo o serijskim ubicama, muškarci su oni kojih se javnost mnogo više plaši. Žene čak duže ubijaju nekažnjeno nego muškarci jer je malo ko spreman da posumnja u njih. U knjizi iznosim tvrdnju da određene žene prosto ne plaše ljude dovoljno zato što se kriju iza privida normalnosti – npr. „nasmejana baka“Neni Dos koja je pedesetih godina ubijala svoje muževe, a posle govorila da je samo tražila ljubav.

 

Znaš kako Ted Bandi u startu nije bio osumnjičen jer je izgledao tako „normalno“, zgodan mladi advokat, ne bi on to? Javnost ima neku zamišljenu predstavu o tome kako bi serijski ubica trebalo da izgleda (ludog pogleda kao Čarli Menson, čupav i istetoviran). Žene isto tako ne deluju zastrašujuće, ne izgledaju kao ubice na prvi pogled; društvo nas ne uslovljava da na žene gledamo kao na opasnost, što statistički i jeste osnovano, ali to im pomaže da se nekažnjeno izvuku.

Postoji li neka pravilnost u motivaciji žena na ubistvo?
Mnogi stereotipi o ženskom ubijanju su opravdani. Žene zaista češće koriste otrov, češće ubijaju sebi bliske osobe (dok muškarci češće biraju potpune strance), i retko preteruju sa nasiljem (kasapljenje tela posle smrti i slično). Ipak, i tu je bilo užasavajućih izuzetaka.

Da li su neke od njih prosto bile neshvaćene?
Sve su neshvaćene, rekla bih. Ne u smislu da su u stvari sasvim dobre osobe, već u smislu da su bile komplikovana ljudska bića koje su ubistvu pribegle zahvaljujući uticaju delom svoje okoline a delom svog vaspitanja. Neshvaćene su utoliko što su obično svedene na sočan naslov, na šaljiv arhetip.

U kom si istraživanju ubistva najviše uživala?
Bilo mi je zabavno kad sam radila na Lizi Halidej, prvo zato što je ona bila sasvim nepredvidiva, a drugo zato što je Amerika početkom veka bila skroz luda – senzacionalni naslovi, sumnjiva nauka, pomahnitale glasine. Na primer, neki su tvrdili da je Lizi u stvari bila Džek Trbosek.

 

Šta te je iznenadilo tokom prikupljanja materijala za knjigu?
Zvučaće grozno ali naišla sam na vrlo detaljne opise pogubljenja Anamari Han. Novinari u Ohaju imali su prilike da isprate egzekuciju, tako da je ostalo zabeleženo kako je zvučala električna stolica („kao pirotehnika na Četvrti jul“). Jedan je primetio da su joj se palčevi izvrnuli nagore kad je umrla. Tako živopisni detalji obično me ostavljau intenzivno ambivalentnom. Sa jedne strane se ljutim na nju, sa druge strane je sažaljevam. Bilo mi je žao zato što se toliko plašila smrti, ali mislila sam i na strah njenih žrtava. A tu je bio i onaj hladni deo svesti jednog pisca koji samo kaže „Odlična građa, detaljna.“

Jesi li uspela da razumeš, da se poistovetiš sa nekima od njih?
Mnogi čitaoci mi kažu da su saosećali sa trovačicama iz Nagireva, Mađaricama koje su otrovale svoje nasilne muževe, roditelje, tazbinu, i druge koji su im zagorčavali život. Bile su potpuno očajne, nisu imale mnogo izbora, našle su se u zamci. Za razliku od nekih drugih, nisu bile ni lude ni krvožedne, samo su se borile za neku svoju slobodu. Sve u svemu, potpuno tragična priča kako god se uzme.

Marketing

 

  cinestarskola liderstvafotbhmbhmagazin